Алеишо Паз - Ватрени дечак: „После несреће, више се плашим живота него смрти“

Нећете срести много двадесетогодишњака који тврде да се више плаше живота него смрти.

Али тако се осећа Алеишо Паз из Шпаније.

Са осам година, он је претрпео страшне опекотине на више од 90 одсто тела. Од тада, морао је да живи са болом и данима које је тешко истрпети.

„Бес је оно што ме натера да устанем из кревета сваки дан", каже Паз за ББЦ преко телефона.

„Он ме одржава у животу. Разлог зашто могу да истрпим живот и настављам то да радим и оно што избацујем из себе репујући, стварајући музику."

Паз је путовао у очевом цистерни која је носила хиљаде литара дизел горива кад се возило слупало.

Он је тада био спавао и пробудио се у пламену. Али, пуким чудом, Паз је преживео.

Провео је већи део детињства и адолесценције по болницама, подвргнут десетинама операција и пресађивањима коже, живећи са болом, кошмарима и бесом - много беса.

Паз не воли јавне просторе или кад људи зуре у њега. Он тада постаје подозрив према њима.

Тешко му је да се отвори другим људима.

И зато је изузетно то што је испричао своју причу у скорашњем документарцу Ватрени дечак (El Niño de Fuego) режисера Игнасија Акончије.

Пазу свакако није било пријатно пред камерама које су га пратиле неколико година.

Али он гледаоцима поручује да не очекују „ништа" од његове приче - његова прича не говори о личном напретку, каже он.

Не гађа вас мотивационим цитатима, већ представља стварност без филтера, њега у сировом издању.

„Не желим да ме људи грешком доживе као пример некаквог напретка. Нисам успео да се изборим ни са чим.

„Трпим оно што морам да бих живео, као и сви други. Моја једина снага је у истрајавању."

Паз каже да није успео да преболи оно што му се десило.

„Људи кажу да сам храбар зато што се трудим да гурам даље, али уопште није тако. После несреће, више се плашим живота него смрти."

„Не могу да заборавим несрећу. Кад год је се сетим, почнем да је реконструишем до детаља. Никад нисам изгубио свест док сам горео. То је тешко заборавити."

Он каже да има сталне ноћне море и да не спава много.

„Често се нагло пробудим, ознојен, док ми срце туче као лудо."

„Не препознајем себе као дете"

Паз каже да му је несрећа оставила ожиљке који сежу много дубље од његове коже.

Она му је променила читав идентитет.

„Кад видим себе као дете, не препознајем се", каже он.

„Али то нема никакве везе са физичким изгледом. Оно што не могу да имам је осећање наде, жељу да се ухватим у коштац са светом и будем срећан."

После несреће навукао је на себе оклоп и то је био начин његовог бивствовања.

„Моје име је Алеишо, али то име ме не представља у правом светлу. Алеишо је име детета које сам некад био, а не младића који сам данас."

Али Паз цени то што су му се неки људи који су погледали документарац јавили да му кажу да им је његова прича помогла.

Он каже да испрва није био задовољан насловом филма - Ватрени дечак - који му је након тога постао надимак.

Али сад се навикао на њега, због публике коју је филм стекао.

„Кад људи дођу да ти се захвале, било да ви то желите или не, то има утицаја на вас", признаје он.

„Кад добијем толико много комплимената, понекад се збуним и обманем самог себе. Чак помислим и да би живот могао да ми постане бољи."

„Али онда се вратим у стварност и морам да кажем себи: 'Ма дај, човече, пробуди се. Ово те заправо нимало не мења.' Али лепо је помислити да се људи осећају боље након што ме упознају."

„Музика ми пружа наду"

„Не морам да будем добро. Не знам како да ми буде добро и нисам на то навикнут. Штавише, осећам се снажније кад се пробудим по лошем дану јер онда ме бес мотивише", каже Паз.

„Сваки дан имам болове у стомаку и разне друге, и они ме врате на земљу. Колико год да ми људи говоре да ће све бити у реду, у реалности ја знам да за мене неће бити."

Али он каже: „Наравно да ћу наставити да се борим."

Паз каже да се „навукао" на музику преко бившег боксерског шампиона, робијаша и репера Исака Реала „Чаке", ког Паз сматра узором.

„Музика је моје бекство и мој ваздух", каже он. „Имам мало више наде, имам циљ и нешто чему могу да се надам."

„Али немојте погрешно да ме схватите: не сматрам себе певачем и не желим ништа да постигнем музиком."

„Раније сам искаљивао бес ударајући песницом у зид - сада то радим писањем песама."

Погледајте видео о храбром човеку који је преживео опекотине трећег степена

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk