Америчко-ирански договор отвара питање чему је служио овај рат: ББЦ уредник

Меморандум о разумевању који су потписали амерички председник Доналд Трамп и ирански председник Масуд Пезешкијан износи политичке, војне и економске последице непромишљене одлуке да се нападне Иран 28. фебруара.

Људска цена те одлуке већ је очигледна.

Хиљаде су погинуле, многи од њих цивили, у Ирану и Либану.

Сједињене Америчке Државе, а самим тим и Израел, претрпели су стратешки пораз.

Режим у Техерану суочио се са сопственом најгором ноћном мором: здружена војна операција за његово осакаћивање или уништење предвођене Америком, најјачом силиом на свету, и Израелом, блискоисточном суперсилом.

Режим не само да је преживео.

Он је у међувремену из свега изашао јачи.

Његова стратегија блокирања Ормуског мореуза, а са њим и једне петине светског снабдевања нафтом и гасом као и другим виталним компонентама светске привреде, присилила је Трампа да пристане на низ уступака који су разбеснели и забринули америчке заговорнике рата са Ираном и израелску владу.

Меморандум о разумевању позива на окончање рата у Либану.

Израел тврди да то не може да се деси.

Он жели да слободно одлучује у Либану, а тај проблем може да изазове још оштрији раскол Израела и Америке, и да игра на руку иранске тврде струје која се противи било каквом договору са САД.

У замену за поновно отварање Ормуског мореуза, у меморандуму се каже да ће САД укинути контраблокаду иранских лука, ослабити санкције омогућивши Ирану да заради милијарде долара од извоза нафте и започети процес враћања још више милијарди Ирану одмрзавањем средстава у иностранству.

И то све пре него што се пређе на тежи део свега, преговоре о нуклеарном споразуму.

То је цена повратка на статус од пре 27. фебруара, дана пре него што су Америка и Израел покренули рат.

Тога дана Ормуски мореуз је био отворен за бродски саобраћај, а амерички и ирански преговарачи су разговарали о нуклеарном споразуму.

Потписивање меморандума значи да ће доћи до повратка преговорима, а да ће бродови моћи слободно да пролазе кроз Ормуски мореуз.

Ентони Блинкен, државни секретар у администрацији Џозефа Бајдена написао је на друштвеној мрежи Икс:

„Једино 'достигнуће' примирја је вероватно поновно отварање Ормуског мореуза - који је био отворен пре него што је рат започео. А изгледа да ћемо платити Ирану да то уради.“

Питање чему је тачно рат служио је неизбежно и неће моћи тек тако да се пренебрегне.

Оно се своди на Трампов најгори спољнополитички пропуст до сада.

Он би такође могао да значи крај дуге политичке каријере израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа.

Њега чекају избори у октобру, казна израелских гласача за његову улогу у безбедносним превидима, најгорим у израелској историји, који су значили да су војне и обавештајне службе пропустиле да препознају Хамасов план да нападне Израел из Газе 7. октобра 2023.

Нетанјахуова тврдокорна војна политика и одбацивање дипломатије макар су делом били мотивисани идејом враћања репутације израелског господара безбедности.

Техеран је одувек био свестан потенцијалне моћи затварања Ормуског мореуза.

Баш као и америчка војска, њене дипломате и шпијуни.

Али бивши врховни вођа Ирана Али Хамнеи, опрезни старији човек, одлучио је да не ризикује коришћењем Ормуског мореуза као оружја.

Пошто га је Израел убио, баш као и његове најближе саветнике, у првим нападима овог рата, његови наследници су сматрали, исправно, да су се нашли у егзистенцијалној бици и нису оклевали да затворе Мореуз.

Они су открили моћ контроле над светским економским уским грлом.

То је много корисније и јефтиније оружје од мреже савезника и посредника на које је Иран потрошио деценије и милијарде на Блиском истоку.

Сем Асадовог режима у Сирији, који је пао крајем 2024, иранска такозвана Осовина отпора опстаје, на једвите јаде.

Али ју је Израел толико оштетио да је питање да ли уопште може да „пружи отпор“ потпуно неважно.

Иран је такође улагао новац у нуклеарни програм за који наставља да негира да служи за прављење оружја, али је несумњиво пружио Техерану опцију и претњу.

Међутим, испровоцирао је рат који је упркос опстанку режима нанео огромну штету Ирану.

Затварање мореуза, у поређењу с тим, било је лако и имало брзе и разорне последице, ширећи бол на арапске нафтне државе једнако као и на остатак света.

Моћ америчких и израелских ваздушних снага остварила је низ тактичких победа.

Али оне нису биле довољне да се избегне стратешки пораз.

То је зато што је америчко-израелска стратегија смене режима била заснована на низу површних и погрешних претпоставки.

Они су претпостављали да ће убијање врховног вође довести до пада режима.

Али током скоро пола века, институције Исламске Републике биле су изграђене тако да се одупру покушајима уништења.

Није то било као са Венецуелом, корумпираном латиноамеричком диктатуром, која се распала кад је њен вођа отет и доведен на суд у Америку.

Ирански режим је несумњиво корумпиран и крајње репресиван.

Његови људи су убили хиљаде демонстраната на иранским улицама у јануару, али је и заснован на идеологији, религијском убеђењу, и концепту националне безбедности, мучеништва и опстанка који су проистекли из разорног рата са Ираком Садама Хусеина осамдесетих.

Погледајте видео: Оштре критике Трампа на рачун израелског премијера

Када су ушли у рат, председник Трамп је тврдио да ће режим у Техерану пасти.

Поручио је иранском народу да се припреми за прилику која се јавља једном у генерацији да поврате властиту земљу.

Недуго потом позвао је на њену безусловну предају.

Нетанјаху, који је изнова безуспешно покушавао да убеди Трампове претходнике у Белој кући да уђу у рат против Ирана, користио је библијски речник да сумира величину онога што је веровао да ће се десити: „Ова коалиција сила нам омогућује да урадимо оно што смо жудели да урадимо 40 година: угушимо терористички режим од главе до пете."

Ниједан од њих двојице није остварио дато обећање.

Меморандум о разумевању није коначни споразум.

То је договор да се преговара о највећем проблему међу њима – иранском нуклеарном програму.

Али је препун кључним подстицајима за Иран.

Ако преговори буду напредовали, Америка је обећала да ће укинути санкције.

Све зависи од успеха 60 дана преговора о нуклеарном споразуму – то ће моћи да се продужи, а вероватно ће и бити продужено, јер су дата питања сложена.

Ниједна страна не верује оној другој.

Много тога може да пође по злу.

Представници тврде струје у Вашингтону, Техерану и Израелу не желе да договор функционише.

Иран би могао да се преигра, заузимајући максималистичке позиције у предстојећим преговорима и потенцијално угрозивши економске добити које би могле да спасу његову растурену привреду.

Али овај споразум је много бољи од рата у ком су погинуле хиљаде и који је запретио глобалном економском рецесијом.

Ако буде дошло до нуклеарног споразума, на задовољство Америке и Ирана, и ако обе стране одрже сопствена обећања, Блиски исток би могао бити трансформисан.

То је једно велико „ако“, на другом крају дугих и тешких преговора.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу.

Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk