Шта велико откриће у лечењу губитка косе може да значи за жене попут мене

Живо се сећам тренутка када је коса почела да ми опада.

Једне суботње вечери у хотелској соби сам клечала над кадом и прала косу, спремајући се за прославу 40. рођендана моје пријатељице.

Седамнаест дана раније примила сам прву од шест хемотерапија за лечење рака дојке, али до тада није било никаквих знакова опадања косе.

Убедила сам себе да сам можда једна од срећница.

Али док сам држала туш изнад главе, млаз воде је изненада потамнео док су дуги праменови смеђе косе почели да се скупљају око одвода.

Нисам могла ништа да учиним да то зауставим.

„Уф", рекла сам себи, јер то заиста нисам очекивала.

Током хемотерапије носила сам хладну капу, посебно предвиђену за хлађење коже главе и осмишљену да смањи губитак косе током лечења.

Речено ми је да не делује код свих пацијената.

Можда звучи драматично, али за мене је губитак косе био тежи чак и од губитка дојке уклоњене мастектомијом.

Зашто?

Зато што без косе нисам била ја.

Нисам схватала колико је коса део мог идентитета све док није почела да опада.

Научници у Јапану данас верују да су можда корак ближе циљу да помогну милионима људи који губе косу.

Тим предвођен професором Такашијем Цуџијем саопштио је да је код мишева успео да репродукује комплетан циклус раста длаке, што значи да она може да расте, опада и поново расте природно.

Истраживачи овај успех називају „великим научним пробојем".

Иако пресађена коса већ може да расте, испоставило се да је стварање фоликула који се понашају као природна длака у организму (да расте, опада и поново расте) много сложенији изазов.

За жене које губе косу, било због лечења рака, алопеције или старења, оваква научна открића наговештавају нешто што се некада сматрало немогућим - да би коса могла поново да израсте.

Овај проблем погађа милионе људи широм света, а истраживања показују да ће око трећина жена у неком тренутку живота почети да губи косу.

Па зашто се онда емоционални утицај губитка косе и даље често потцењује и шта наша реакција на губитак косе открива о нашем идентитету, осећају контроле и начину на који доживљавамо сами себе?

Коса кроз историју

У историји је коса ретко била само коса.

У старом Египту, фараони и племкиње носили су украшене перике са плетеницама као симбол моћи, док ср током средњег века дуга коса везивала за женственост и врлину.

У 17. веку, мушкарци су носили дуге и бујне перике са вештачким коврџама које су означавале богатство и висок друштвени статус.

А током 1920-их, жене које су имале кратку боб фризуру постале су симбол женске независности и побуне против друштвених норми.

„Коса обликује наш идентитет

„Она је биолошки, физиолошки и друштвени показатељ различитих животних фаза", каже Силвија Карасу, психијатрица.

И, наравно, коса је често једна од првих ствари које приметимо код других људи.

„Често је начин на који препознајемо пол, расну припадност или религију.

„Толико је повезана са идентитетом да постаје веома значајна за начин на који категоришемо људе", каже она.

Коса је повезана и са људским достојанством.

У историји је присилно уклањање косе често коришћено као начин одузимања идентитета и људскости.

У немачким концентрационим логорима Јеврејима су бријане главе и уместо њихове одеће морали су да носе затворска одела.

После ослобођења Француске 1944. хиљадама жена оптужених за сарадњу са немачким окупаторима јавно су бријане главе као вид казне и понижења.

Једна од најпознатијих фотографија из тог периода „Жена обријане главе из Шартра" (The Shaved Woman of Chartres), мађарског ратног фотографа Роберта Капе, приказује младу мајку на чијем челу је нацртана свастика док пролази кроз масу људи који јој се ругају.

Ако коса може да носи толико друштвеног и емоционалног значења, не изненађује што научници већ годинама покушавају да разумеју зашто њен губитак може да буде толико болан и да ли ће то једног дана моћи у потпуности да се преокрене.

'Није ствар сујете'

За мој подкаст And Then Came Breast Cancer који реализујем у сарадњи са добротворном организацијом Future Dreams, разговарала сам са многим женама о њиховом односу према коси.

И стално су говориле да то нема никакве везе са сујетом.

Фризерка Ники Елкингтон рекла ми је да је била одлучна да не изгуби косу током хемотерапије.

„То није ствар сујете...

„Мислим да многи људи то тако доживљавају, али коса је део вашег идентитета и нисам желела да изгледам као неко ко има рак", каже она.

За њу је најтеже било када би јој неко рекао: „То је само коса, немој да бринеш због тога".

Наташа Андерсон, медицинска сестра у школи и мајка двоје деце, испричала је да је током одрастања обожавала да експериментише њеном косом.

„Једне недеље сам носила афро фризуру, а следеће бих имала надоградњу косе", присећа се она.

„То није била само коса, то је био део моје културе", испричала је.

Када је сазнала да ће током хемотерапије можда да изгуби косу, замолила је брата да јој обрије главу.

„Осетила сам олакшање док ми је бријао главу.

„Преузела сам контролу над ситуацијом. Било је много болније и потресније гледати како ми коса једноставно опада", додаје.

Један од најтежих аспеката рака јесте колико мало контроле имате над било чим: дијагнозом, лечењем или нежељеним дејстсвима терапије.

Неким женама одлука да обрију главу пре него што коса почне сама да опада представља начин да макар делимично поврате привид контроле над сопственим животом.

Оно што ме је током лечења изненадило јесте колико често су други људи моју забринутост због губитка косе сматрали површном.

„Зашто бринеш због косе? Жива си".

То је легитимно питање.

И да, имала сам среће што сам преживела.

Али преживљаваље болести не искључује истовремену тугу због губитка дела идентитета.

И као што ми је рекла Силвија Карасу, за многе од нас губитак косе представља „обележје болесне особе".

Погледајте како је Истанбул постао мека за пластичне операције

Перика

Током хемотерапије изгубила сам између 50 и 75 одсто косе.

Било је невероватно обесхрабрујуће.

Сећам се како сам седела у салону за перике у Ричмонду, делу Лондона, док је власница Ејми Холт нежно рашчешљавала моју замршену косу која је опадала у великим праменовима.

Само сам плакала.

Губитак косе уз саму дијагнозу представља „двоструки ударац", каже Дајен Трусон, истраживачица у области медицине на Универзитету Нотингема у Енглеској.

„Сазнате да имате рак, а затим почнете лечење и догоди се та сурова ствар која мења начин на који вас други виде.

„То је додатни терет са којим морате да се носите, поред операције и прилично ужасних терапија", указује.

Било ми је веома важно да набавим перику.

То ми је омогућило да наставим да водим дневне вести на телевизији.

Нисам желела да пажњу гледалаца која треба да је усмерена на теме о којима извештавамо одвлачи то што немам косу или што носим мараму на глави.

Перика је била најбоље решење.

Ејми ми је направила перику од природне косе жена које су је донирале или продале.

Када сам је први пут угледала, осећај је био скоро нестваран.

Много је личила на моју косу - по боји, фризури и дужини.

Имала сам помешана осећања - једног тренутка сам плакала, а већ следећег бих била усхићена јер ће ми перика омогућити да нормално наставим свакодневни живот.

Зашто наука још нема све одговоре

Ипак, научници још не разумеју у потпуности биологију губитка косе.

Истраживања о губитку косе годинама имају проблем да добију финансијску подршку и пажњу научне заједнице, нарочито она која се тичу жена, каже Клер Хигинс, професорка ткивног инжењерства на Империјал колеџу у Лондону.

„Дефинитивно нема довољно истраживања о губитку косе код жена", каже она.

Додаје да је велики део досадашњих истраживања био усмерен на губитак косе код мушкараца, делимично и зато што се мушкарци чешће опредељују за пресађивање косе, па су научницима узорци коже главе лакше доступни.

„Мушкарци и жене се често проучавају на исти начин јер се претпоставља да је реч о истом процесу, али мислим да то није исправно", каже она.

Наводи пример великих генетских истраживања мушке андрогене алопеције, која се обично манифестује повлачењем линије косе на челу и проређивањем косе на темену.

Позната је као студија повезаности на нивоу целог генома, која је идентификовала неколико гена повезаних са овим стањем.

Међутим, сва та истраживања спроведена су на мушкарцима.

Недавно су истраживачи у Немачкој проучавали генетику андрогене алопеције код жена, која се најчешће испољава проређивањем косе на врху главе.

Научници су очекивали да ће пронаћи макар делимично преклапање са генима повезаним са мушким типом ћелавости.

„Али тога није било", каже Хигинс.

Резултати су показали да узроци губитка косе код мушкараца и жена могу да буду различити, иако научници још нису сасвим сигурни који су узроци.

„Знамо да се ћелије губе у фоликулима длаке, али не знамо да ли одумиру или се једноставно премештају.

„Веома мало знамо о механизму због којег долази до губитка косе", указује,.

Нова нада за људе који губе косу

Управо због тога је рад професора Цуџија у Јапану толико значајан.

Он и његов тим верују да су пронашли део слагалице који је до сада недостајао.

Научници су дуго сматрали да постоје две кључне врсте ћелија одговорне за раст косе: епителне матичне ћелије, које стварају фоликул длаке и ћелије дермалних папила, које фоликулу шаљу сигнал када да расте.

Те ћелије не могу да произведу косу у лабораторији, већ само када се пресаде у кожу и повежу са околним ткивом.

Међутим, Цуџи каже да је његово истраживање идентификовало „нову, трећу врсту ћелија", која подржава регенерацију фоликула длаке.

И што је најважније, управо би та ћелија могла да приближи научнике могућности узгоја косе у лабораторијским условима.

„Једноставно речено, наша студија је идентификовала ћелију која подржава развој, раст и регенерацију фоликула длаке", каже Цуџи.

Резултати представљају „велики научни пробој" и потенцијалну прекретницу у лечењу алопеције, додаје он.

Клер Хигинс, није учествовала у истраживању, али и она сматра да је ово откриће веома значајно.

Додаје да су претходна истраживања успевала да у лабораторији створе само делимичне фоликуле длаке.

„Нико раније није успео да добије потпуно функционалне фоликуле који пролазе кроз пуне циклусе раста", каже она.

„То је заиста велики корак напред".

Ови фоликули били су способни да више пута пролазе кроз природне циклусе раста, опадања и поновног раста длаке, баш као што то чини природна коса.

Међутим, истраживање је спроведено искључиво на мишевима, углавном употребом ћелија из њихових бркова.

Примена ових резултата на људе је велики изазов, јер је раст људске длаке знатно сложенији.

Ипак, Цуџи је оптимиста.

„Верујемо да смо сада много ближе циљу него раније".

Знак наде

На друштвеним мрежама сам 2025. видела фотографију крупног плана Кетрин, принцезе од Велса, са јавног догађаја.

Испод слике је писало: „Баш лоша перика".

То ми је деловало посебно сурово и узнемирујуће.

Нико од нас не зна коју врсту терапије против рака је примала, да ли је изгубила косу или да ли је уопште носила перику.

Да је неко тако нешто рекао за мене током хемотерапије, вероватно бих пожелела да се сакријем у четири зида.

Губитак косе због болести сигурно није нешто што би ико свесно изабрао.

То нам је наметнуто, и управо је зато, барем мени, било тешко то да прихватим.

А то је важно, јер коса никада није само коса.

За многе од нас она представља наш идентитет, нашу приватност, наш начин да се осећамо самоуверено и да имамо осећај контроле над сопственим животом.

Зато ми опростите када кажем да је управо због тога коса толико важна.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk