Коме доноси добробит Нацрт закона о добробити животиња у Србији

На бордо капији у банатском селу Баваниште метални знак упозорава посетиоце да буду опрезни због паса који ту живе.

Ништа необично, помислио сам.

Али, када ме је домаћин Жељко Стојчић увео кроз капију, схватам да никада нисам видео ништа слично.

У малој кући и уредно сређеном дворишту у којем се смењују трава и површине поплочане циглом, овај столар живи са супругом и 116 паса.

„Раније смо имали и више од 150", каже ми Жељко.

Ни његови пси нису попут оних које најчешће виђам.

Они су нежељени, како гласи и назив удружења за заштиту животиња које је Стојчић основао.

Пре него што их је спасио и удомио, већина њих била је одбачена, тешко повређена, врло агресивна, неки су и напуштени, после тешког живота у незаконитим борбама.

Сви су били осуђени на смрт на улици или еутаназију у прихватилиштима, па је Жељков дом био једини излаз.

Сада изгледају неговано, ухрањено и чисто, делује да су тешки дани иза њих, али то би ускоро могло да се промени.

Нацрт закона о добробити животиња омогућиће локалним самоуправама, самим тим и општини Ковин у којој Жељко живи, да ограничи број и врсту животиња у домаћинствима, без обзира на услове које то домаћинство има.

Према идеји законописца, у овом случају Министарства пољопривреде, омогућило би се да се животиње користе у научним истраживањима уз сагласност власника, као и да напуштене животиње после 15 дана у прихватилиштима постају њихово власништво.

Министар пољопривреде ће основати и Савет за добробит животиња и Етички савет у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог закона, додаје се.

Прва верзија Нацрта израђена је током лета 2025.

Од више од 300 примедби стручњака и активиста, Министарство пољопривреде усвојило је 78.

Јавна расправа о предложеном закону завршена је 10. августа 2026, а активисти и правници поново имају бројне замерке.

Нацрт сада иде пред владу, која може да га и одбије, а ако га прихвати постаје Предлог закона и упућује се скупштини на одлучивање.

Из Министарства пољопривреде тврде да је нови пропис о добробити животиња неопходан ради усклађивања са законодавством Европске уније, и тврде да ће се смањити број и поправити положај напуштених животиња.

Али, професорка Вања Бајовић са Правног факултета у Београду сматра да овај закон, уколико се усвоји, то неће решити.

„Нацрт не само да не покушава системски да реши проблем напуштених животиња, већ појединим одредбама оставља простор да се постојеће стање додатно погорша и отвора могућности за нове злоупотребе“, указује професорка у писаном одговору за ББЦ на српском.

Постојећи закон, наставља, прописује обавезе власника, локалних самоуправа, одгајивачница и прихватилишта, али број напуштених паса и мачака није смањен.

„То значи да проблем није само у томе шта закон прописује, већ што не постоје ефикасни механизми контроле и одговорности.

„Од новог закона очекивало се да отклони управо те недостатке и успостави ефикасан систем обележавања и праћења животиња, регистрованог узгоја, одговорности власника и надзора над радом локалних самоуправа и прихватилишта.

„Нацрт то не чини“, закључује Бајовић.

У изради нацрта нису учествовали независни стручњаци, правници и организације цивилног друштва за заштиту животиња, што правница и активисткиња Јелена Јевтовић сматра „врло проблематичним".

„Наш захтев је повлачење нацрта и формирање радне групе која ће направити нови, јер ми уопште не знамо ко је израдио овај предлог.

„У тој радној групи треба да буду и стручњаци, правници, активисти, организације цивилног друштва, ветеринари и други - једино тако може да се направи закон који ће бити добар за животиње, а онда и за нас људе", каже за ББЦ ова правница, која је учествовала у јавној расправи о нацрту.

Из Министарства пољопривреде нису одговорили на питања ББЦ-ја о разлозима за доношење закона, јавној расправи, као и одредбама које су стручњаци и активисти критиковали.

Решава ли закон проблем напуштених животиња?

Уколико предложени нацрт постане закон, и напуштене, али и власничке животиње би могле да постану власништво прихватилишта и пансиона, уколико њихови власници у року од 15 дана не преузму животиње.

Професорка Бајовић то решење сматра спорним.

Тиме се мења својински статус, каже она и указује да, посебно код изгубљених и чипованих животиња, мора да постоји јасан поступак пре него што се приступи крајњој мери - преносу власништва.

„Шта је прихватилиште учинило да пронађе власника, да ли је очитан микрочип, да ли је власник обавештен, на који начин и у ком року“, набраја мере које сматра неопходним пре крајњег корака.

Нацрт, међутим, говори само о „потребним активностима“ ради проналажења власника, без прецизирања које су то активности и како се доказује да су заиста предузете, додаје.

„Проблем Србије није правна немогућност да се пас задржи дуже од 15 дана, већ велики прилив нових животиња и чињеница да систем не спречава да буде још напуштених животиња.

„Ако не затворите 'славину', односно не контролишете напуштање, неконтролисану репродукцију и нерегистровани узгој, можете унедоглед да правите нова прихватилишта и она ће се изнова пунити“, закључује Бајовић.

Јелена Јевтовић указује и на другу страну медаље: осим што би неки власници могли да остану без животиња које нису желели да изгубе, пансиони и прихватилишта би могли да добију животиње које нису желели да имају.

„Како може некоме да се наметне својина на коју није пристао?

„Тако му се намеће обавеза бриге о животињи, њеној исхрани, смештају и ветеринарској нези", објашњава правница.

Нацрт дефинише одгајивачнице кућних љубимаца као објекте за њихову репродукцију у комерцијалне сврхе.

Али, актом се дозвољава и једно кућно легло годишње за псе и мачке, уз обавезу власника да животиње удоме или продају.

Тиме се проблем напуштених животиња не решава, јер велики број њих долази баш из кућних легала, сматра Жељко Стојчић.

„Кућна легла су највећи проблеми: људи који имају кује у дворишту или кући, а не желе да их стерилишу, они штенце избацују на улицу.

„Имали смо главни узрок проблема, који уместо да решавамо сада легализујемо", сматра он.

И током лета 2025. активисти су имали бројне замерке на Нацрт Закона о добробити животиња:

Шта чека огледне, а шта фармске животиње?

Нацрт предвиђа упис у Регистар корисника, узгајивача и снабдевача огледним животињама за њихову употребу у научно-истраживачке сврхе.

Али, подразумева и да у научне сврхе могу да се користе и друге животиње, уз сагласност власника, уз накнаду или без ње, што досад није био случај, наглашава Јевтовић.

Активисти страхују да би ова мера у комбинацији са принципом да прихватилишта после 15 дана постају власници напуштених животиња могла многе од њих да доведе до лабораторија, додаје.

„Штенци из кућних легла, који не буду продати, такође могу на овај начин да се користе као заморчићи у научне сврхе", тврди Јевтовић.

Из Министарства пољопривреде одбацују наводе да нови закон олакшава експерименте на животињама, додајући да се уводи „принцип замени, смањи, побољшај".

Тај принцип подразумева да се користе методе без животиња, када је могуће, употребљава се најмањи могући број животиња, њихова патња се своди на минимум и појачава надзор над истраживањима, тврде из Министарства.

„Циљ није да се наука заустави, већ да се наука развија уз што већу добробит животиња", додају.

Јевтовић напомиње да додатне страхове подстиче отварање БИО4 Кампуса у Београду, модерног научно-истраживачког центра који ће садржати и Виваријум, међународно акредитовани Центар за експерименте на животињама.

Многи активисти критиковали су одредбу у нацрту којом се забрањује физичко и психичко злостављање животиња, иако се дозвољавају неке радње ако се обављају у научне сврхе.

Забрањено је „батинање, шутирање, бичевање, сексуално насиље, присиљавање на рад или обуку који превазилазе издржљивост животиње, неодговарајући начини хватања и обуздавања, спровођење интервенција на животињама супротно одредбама овог закона и свесно репродуковање јединки које пате од наследних болести, ако се оно не врши у научне сврхе у складу са законом", пише у нацрту.

Као стручњакиња која се деценијама бави заштитом животиња, Јевтовић претпоставља да је у научне сврхе дозвољено само репродуковање јединки које пате од наследних болести, а не све побројане радње.

„Неко ко није правник би помислио да је све наведено дозвољено, ако се врши у научне сврхе.

„Овакве ствари остављају простор за широка тумачења, оставља утисак да је нешто дозвољено, иако није", каже Јевтовић.

Професорка Бајовић сматра да је важно да будући закон „јасно разграничи противправно злостављање од законом дозвољених научних поступака“.

Значајно је и да се успоставе „довољно снажни контролни механизми“ који би спречили да се позивање на научне сврхе користити као параван за поступање које није оправдано или одобрено, додаје.

Указује да ни дефиниција злостављања животиња у нацрту није добро постављена.

„Нацрт наводи да је злостављање поступање којим се изазивају бол, патња, страх, стрес, повреда, нарушавање генетске целовитости животиње и смрт.

„Употреба везника 'и' може да доведе до апсурдног тумачења да све наведене последице морају да наступе кумулативно да би се нешто сматрало злостављањем.

„Зато смо предложили да се 'и' замени са 'или'“, каже Бајовић.

Нацрт се у мањем делу бави добробити животиња на фармама, а у тим одредбама настоји да српско право приближи европским правилима по питању држања, превоза и поступања према њима, каже Бајовић.

Али, упозорава и да нацрт не даје много конкретних решења и правила, већ је то препуштено подзаконским актима.

„Критеријуме за разликовање кратког и дугог превоза треба накнадно да пропише министар, иако европска правила већ познају прецизан праг од осам сати и за дуги транспорт везују додатне обавезе“, наводи она као пример.

Зато Бајовић не може са сигурношћу да сагледа шта би закон могао да донесе пољопривредницима и њиховим животињама.

То ће бити могуће тек када се донесу подзаконски акти, а нацрт предвиђа рок од највише две године за њихово усвајање, закључује.

Погледајте видео: Живот у нерегистрованим азилима за псе

Између недоречености и неизвесности

На основу нацрта није могуће тачно проценити да ли ће Министарство испунити циљ усклађивања са законима ЕУ, јер су приметна одређена одступања, каже Бајовић.

У документ су „унети бројни институти из права ЕУ, али формално преузимање европске терминологије није исто што и стварна хармонизација", додаје.

„Суштина је да ли се преузимају и механизми контроле који тим правилима дају практичан смисао", сматра.

Нацрт предвиђа доношење више од 20 правилника зарад извршења његових одредби, као и три подзаконска акта које ће доносити локалне самоуправе и тичу се броја и начина држања домаћих животиња, као и контроле и смањења броја напуштених паса и мачака.

Министарство има надлежност да одлучује о депопулацији и убијања јединки зарад спречавања ширења заразних болести.

„Она се врши под надзором Министарства и нигде се не помиње мишљење ветеринара", примећује Јевтовић.

Страхује да би овакво законско решење омогућило брзо деловање министарства без поштовања протокола у ситуацијама попут ширења афричке куге свиња у Србији ове године.

Није неуобичајено да се техничка питања уређују подзаконским актима или да неке надлежности буду додељене локалним самоуправама, али је проблем нацрта што „на њих преноси питања која су суштинска за обим права, обавеза и стандарда заштите“, каже Бајовић.

„Посебно је проблематично што се модел по којем локалне самоуправе саме доносе програме контроле и смањења популације напуштених паса и мачака примењује још од 2009. и очигледно није дао резултате.

„Уместо да нови закон пропише обавезне минималне елементе тих програма, мерљиве циљеве, рокове и ефикасан надзор над њиховим спровођењем, суштина се поново препушта локалном нивоу“, додаје.

Последице по животиње ће зависити од тога да ли општина или град имају „средстава, стручних капацитета и политичке воље да се проблемом баве“, указује професорка.

Жељко Стојчић и други активисти противе се могућности да општине одређују број дозвољених животиња у домаћинствима.

Он сматра да би кључни фактор требало да буду услови у којима живе и стање у којем су животиње док бораве код власника.

„Неприхватљиво је да држиш 30 паса у малом стану.

„Али, ево овде су пси у савршеном стању и условима, имају квалитетну храну и негу ветеринара, а код нас су долазили полумртви", прича док разговарамо у његовом летњиковцу, показујући ми ка псима који трче у дворишту.

Број животиња не осликава какав живот имају код власника, наглашава.

„Можеш да видиш некога ко има једног пса, али та животиња живи на пола метра дугом ланцу до смрти, спава у бурету, једе само кукуруз и хлеб, а воду пије само кад пада киша", описује оно што је могао да види током деценија бриге о псима.

Различите одлуке локалних самоуправа би могле и да доведу до неуравнотежености.

Идентично понашање власника животиња могло би у једној општини да буде дозвољено, а у другој, само неколико стотина метара даље, забрањено.

„То отвара озбиљна питања правне сигурности и једнаког правног положаја грађана“, каже професорка Бајовић.

Ефекат би могао да супротан од жељеног, могло би да се отежа удомљавање напуштених животиња и да погоди људе који се о њима савесно старају, а да се притом не спречавању неконтролисане репродукције и напуштања животиња, додаје.

„То треба уредити другачије: прописивањем услова под којима држање већег броја животиња захтева регистрацију и испуњавање стандарда који важе за прихватилишта, а не простим одређивањем максималног броја кућних љубимаца за све грађане“, закључује.

Да ли то значи да ће, уколико закон буде усвојен, власницима бити одузимане 'прекобројне' животиње?

Јелена Јевтовић подсећа да закони не могу да се примењују ретроактивно, те да би то било незаконито.

„Када би закон сутра ступио на снагу - што си имао до данас, то ти остаје.

„Говорим како би требало да буде, по прописима, али у овој земљи ме ништа не чуди", каже правница и активискиња.

Погледајте и овај видео: Три начина да удомите напуштене животиње

Иако је још дуг пут до усвајања закона, а још дужи до доношења подзаконских аката локалних самоуправа, Жељко Стојчић „чисто сумња" да ће било која општина дозволити држање више до 100 животиња, колико их он и супруга имају.

Страхује од сценарија у којем би инспекција могла да му изда решење да се реши паса.

„Ниједна инспекција која буде гледала стање и услове живота наших животиња не би могла да нам их одузме.

„Али, ако сутра дође комунална инспекција, она неће ни прећи капију, већ ће само да нам уруче решење - 'мораш да се решиш паса'", прича Стојчић.

Ако се то деси, било би незаконито да их пусти на улицу или их убије.

„Једино што ти остаје је да их предаш у шинтерај, који би постао њихов власник", каже.

Као мотив за доношење оваквих уредби види „новац".

„Да би ови пси били одузети, неко мора да их одузме и то се плаћа.

„Неко мора да их склони у шинтерај, а сваки дан једног пса тамо кошта.

„Неко сутра мора да их убије, а то се такође плаћа. Све што се дешава са тим псима се плаћа", набраја.

„Сами закључите шта је поента приче, ако знамо да су шинтераји препуни, а да истовремено имамо овај нови моменат са лабораторијама", додаје Жељко.

Питам га шта ће се десити ако му сутра на врата покуца инспекција са лошим вестима.

„Моје животиње одавде нико не може да однесе", одговара одлучно.

Ако би добио рок да се пресели са њима, спреман је и на то.

Али где, ако ниједна општина у Србији не дозволи држање његових 116 паса?

„Немам појма. Али, негде бисмо отишли", каже Стојчић.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk