Орфеополис: Јединствено сиротиште за децу полицајаца у Француској

Између болнице и прометног аутопута која води ка француској обали Медитерана, ушушкало се пространо, зидом ограђено имање које је заправо необично прихватилиште.

То је сиротиште које има јединствену намену - и једно је од укупно три у мрежи која се зове Орфеополис.

Назив је сложеница француске речи за сироче и грчке речи полис, која значи град.

У њима се брину о деци која су остала без мајке или оца који су служили у полицији.

Нека су остала без оба родитеља.

У сваком од три сиротишта смештено је око 70 деце.

Али, Орфеополис брине о око 1.000 сирочади.

Многи живе са једним родитељем или рођацима, али им је и даље потребна стална психолошка или финансијска подршка.

Њихови родитељи су умрли од болести, или су погинули у оружаним и бомбашким нападима и несрећама приликом обављања полицијских дужности, а чести су и случајеви самоубистава услед депресије или посттрауматског стреса.

У Француској сваке године самоубиство изврши између 50 и 70 полицајаца.

Око 20 деце узраста 10 до 8 година живи у сиротишту на периферији града Агда.

„Упркос њиховим личним трагедијама, за ову децу је од виталне важности да буду укључена у друштво и зато похађају локалне школе и хране се у кантинама као и остали", директор установе Кристоф Барт каже за ББЦ.

„Могу да позову другове у центар и кључно је да не дозволимо да буду искључени из друштва".

Дечак по имену Александар славио је рођендан током посете ББЦ новинара установи, а на прославу је било позвано и деветоро његових школских другова.

Девојчицама и дечацима из школе је дозвољено да дођу у Орфеополис, али не и да преспавају.

Од посебног значаја је мрежа социјалне сигурности коју сиротиште пружа деци.

О двадесеторо деце стара се 28 запослених, међу којима су и социјални радници који су присутни 24 сата, психолози, спремачице и куварице, спортски тренери, и наставници који раде са децом по повратку из школе.

Живе у четири одвојена стамбена блока где заједно кувају, обедују и друже се.

На спрату имају засебне спаваће собе.

Постоје заједничке просторије за игру, двориште и добро опремљени спортски терени на отвореном.

Примењују се строга кућна правила о времену када се иде на спавања и коришћењу мобилних телефона.

„Оно што је заједничко овој деци су бол и превелика туга. Радимо на томе - разговарамо са њима", каже 30-годишњи социјални радник Луис Родригез.

„Овој деци, која су остала без једног или оба родитеља, снагу пружа то што могу да разговарају једни са другима, јер су сви у сличним ситуацијама и имају иста искуства".

ББЦ новинар је имао прилике да три дана разговара са децом, најпре у овом сиротишту, а потом и у другом, у Буржу, у централној Француској.

Седамнаестогодишња Елена је сироче од њене четврте године.

Њен отац био је међу првим полицајцима који су стигли у концертну дворану Батаклан у Паризу после терористичког напада у новембру 2015. године.

Те ноћи, у координисаним оружаним нападима широм града, убијено је око 130 људи, од којих је 90 настрадало у Батаклану.

Елена каже да не зна да ли је њен отац касније извршио самоубиство због ужасног искуства и свега што је видео те ноћи, али признаје да јој је сиротиште пружило могућност да залечи душу.

„После очеве смрти, и мени и мојој мајци било је веома тешко.

„Нисам могла да будем код куће и долазак овде ми је пружио извесну стабилност", каже она.

„Данас бих била много гневнија да нисам добила сву ову подршку.

„Сада сам способна за живот и ускоро ћу почети да радим као социјална радница".

Бес је реч којом се најчешће описује стање деце када дођу у сиротиште.

Дванаестогодишња Амбре обожава спорт и тренира са локалним фудбалским тимом кад год може.

Када јој је отац умро од рака, није имала никог да се о њој брине, и овде је већ четири године.

„Била сам веома бесна када сам стигла", сећа се она.

„Било ми је веома тешко.

„Али сада сам много смиренија и ово место сматрам мојим другим домом".

Нека од сирочади су браћа и сестре и викендом иду кући код родитеља или рођака, али немају сви такву подршку породице.

Нека деца са којима сам разговарао дубоко су застрашена њиховим искуствима.

Психолошкиња Лора Ламик, која осам година ради са децом у Агду, каже да им пружа прилику да разговарају са њом „у поверењу, али слободно и без устезања".

„То је важно јер су изгубили њихове вољене. Свима је тешко да причају о смрти, а деци још више.

„Али ми им помажемо да залече ране и напредак се види по њиховим оценама у школи и бољем емоционалном стању".

Три сиротишта Орфеополис имају на располагању укупан годишњи буџет од 15 милиона евра.

Већи део средстава се обезбеђује донацијама, а годишње прилоге даје 38.000 полицајаца.

Организација постоји више од 100 година.

Прво сиротиште је основано после убиства два полицајца о чијој деци није имао ко да се стара.

Градоначелник Агда, бивши полицајац, дао је земљиште бесплатно.

И данас су чланови Управног одбора високорангирани полицијски службеници који га редовно посећују заједно са политичким званичницима.

Поједина деца криве полицију за смрт њихових родитеља и потискују огорченост.

Међутим, упркос очигледним опасностима полицијског посла, друга деца желе да крену стопама родитеља.

Сиротиште у Буржу посебно припрема децу која желе да се придруже полицији.

Помаже им да се припреме за пријемни испит, организује ригорозне спортске активности и праксу у оближњем седишту полиције.

Александр Ревелo, који има 18 година, каже да је за њега природно да постане полицајац.

Његов отац је био полицајац који је учествовао у потрагама и акцијама спасавања у планинским пределима.

У једној од таквих акције се оклизнуо, пао и погинуо.

„Није реч о поштовању имена мог оца или нешто слично. Ради се о заштити људи и њиховој сигурности".

Сваке године око 150 младих је спремно да напусти Орфеополис јер се сматра да су физички и психички довољно јаки да сами живе.

Из Уније полицајаца Енглеске и Велса, која представља скоро 150.000 полицајаца, рекли су за ББЦ, да иако има добротворних организација које пружају подршку породицама полицајаца, не постоји ништа што би могло да се упореди са оним што је урађено у Француској.

Некада су постојала сиротишта за децу британских полицајаца, али су затворена касних 1940-их и раних 1950-их.

Новинарима се веома ретко одобрава приступ француским сиротиштима, а ово је била прва посета страних извештача.

Представници мреже Орфеополис су објаснили да су желела да истакну значај програма који даје резултате и који би могао да послужи као пример другим земљама.

Додатно извештавање: Пол Прадије

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk