Америка и нуклеарно оружје: Острвце на које је Роберт Опенхајмер побегао од сопствене заоставштине

Имао сам 20 година када сам боравио у кући Роберта Опенхајмера.

Са трема мале жуте колибе, четири степеника водила су право до плаже на којој се дрвеће кокоса спуштало ниско до саме ивице воде, а бистро Карипско море нежно је запљускивало песак бео као шећер.

Дан за даном долазио бих овамо пешке после посла да се дивим риби папагају, риби лептиру и морским корњачама које су клизиле између плитких коралних гребена, ниједном не видевши ни живу душу.

За мене је ово острво од белог песка било савршено скровиште, баш као што мора да је било за „оца атомске бомбе" после Другог светског рата.

Кад је један од најишчекиванијих филмова године, Опенхајмер, премијерно приказан 21. јула, људи из читавог света могли су да присуствују успону и запањујућем паду енигматичног научника који је створио толико смртоносно оружје да је имало потенцијал да уништи људску расу.

Али док се Опенхајмер борио против моралних последица властитог изума после Другог светског рата, мало људи зна да је политички цех који је уследио, толико утицао на Опенхајмеров приватни живот да је провео многе преостале дане практично се кријући на сићушном забитом острву Сент Џон на Америчким Девичанским Острвима.

„Након што су САД бациле атомску бомбу на Хирошиму и Нагасаки 1945. године, Опенхајмер је био слављен као народни херој.

„Његова слика завршила је на насловним странама часописа Тајм и Лајф, и он је постао најславнији амерички научник", рекао је Кај Берд.

Из његове, Пулицером овенчане, књиге Амерички Прометеј: Тријумф и трагедијаЏ. Роберта Опенхајмера, написане у сарадњи са покојним Мартином Џ. Шервином, настао је и филм.

„Потом је 1954. године он, одједном, постао изгнаник и нестао је из јавног живота, дословно све до дана када је умро."

Данас плац који се протеже на два јутра земље, где се физичар скривао и живео у скромној колиби повремено од 1955. године све до смрти 1967. године, у јавном је власништву, у крају познатом као Опенахајмер Бич.

Иако се не појављује на већини туристичких мапа, редовно добија похвале да је једна од најбољих плажа на Девичанским острвима и једна од њених најбоље чуваних тајни.

Сходно томе, мало позната прича како је Опенхајмер од хероја постао карипски изгнаник нуди невероватан увид у живот једног од најславнијих америчких научника и о острву које је на крају обликовало његове последње дане.

Од патриоте до изгнаника

Опенхајмерово путовање до Сент Џона почело је строго поверљивим Пројектом Менхетн, у ком је предводио тим који је направио прву атомску бомбу.

„Опенхајмеров став према справи коју је правио никад се заправо није изменио.

„Био је савршено свестан од првог дана кад се придружио Пројекту 1942. године, колико је то страшна ствар и да гради оружје које ће имати огроман разорни потенцијал", написао је Берд.

Уместо тога, Опенхајмер, Алберт Ајнштајн и већина водећих физичара тога времена били су убеђени да је стварање бомбе неизбежно и, ако је Опенхајмер не направи, нацисти ће то учинити први.

„Била је то трка да се направи ово оружје и он је мислио да ће га Хитлер употребити да добије рат за фашизам, уколико га се први докопа, што би био страшан, трагичан исход.

„И зато је осећао потребу да то уради", написао је Берд.

Додао је да је Опенхајмер, ипак, пао у дубоку депресију после Хирошиме.

„Остатак живота провео је у покушајима да упозори човечанство на опасности овог оружја и потребе да се оно контролише, тако да је имао веома сложен однос према тој страшној ствари за чији настанак је сам био одговоран."

Кад су Совјети детонирали прву атомску бомбу 1949. године, Хари Труман, тадашњи амерички председник, наредио је америчким научницима да се упусте у нови програм изградње хидрогенске бомбе, чија би нуклеарна експлозија била хиљаду пута јача од атомске бомбе.

Опенхајмер, главни научни саветник владе за нуклеарну политику и одбрану, успротивио се по моралној и политичкој основи, наводно рекавши Труману: „Осећам се као да су ми руке крваве."

Опенхајмерово противљење га је на крају учинило главном метом америчке антикомунистичке хистерије током Хладног рата.

У пролеће 1954. године, био је подвргнут исцрпљујућем четворонедељном саслушању које је довело у питање његову лојалност Америци и на крају му је ускраћен приступ строго поверљивим подацима.

Америчка влада га је рехабилитовала 68 година касније.

Према Берду, сада потпуно оседели Опенхајмер остављен је „понижен, рањен и физички и психолошки исцрпљен".

И тако је тога лета обешчашћени физичар напустио дом у Принстону, у Њу Џерсију, укрцао се у двадесет метара дуги једрењак са супругом и двоје деце и запловио ка Сент Џону.

„Бежао је од озлоглашености статуса оца атомске бомбе, али и од озлоглашености која је га је пратила још од суђења из 1954. године, од сумњи у нелојалност, да је комуниста, а можда чак и шпијун", рекао је Берд.

Додао је да се Опенхајмер заљубио у острво када га је угледао први пут.

„Зато се вратио наредне године и на крају пронашао плац на плажи и изградио веома једноставну, спартанску колибу и ту провео остатак живота.

„Многе године живота, и зими, али понекад чак и у пролеће и лето… Није се радило о покајању, суштина је била у повратку у природу", наводи Берд.

Опенхајмеров Сент Џон

Сент Џон није могао бити удаљенији од света који је Опенхајмер оставио за собом, а у томе и јесте била суштина.

Опенхајмер је одрастао у луксузном дому на горњој, западној страни Менхетна са три служавке, шофером и сликама Ван Гога на зидовима.

Кад се породица први пут искрцала на острво величине Менхетна у јулу 1954. године, Берд и Шервин пишу да није било телефона ни струје, а земљаним улицама су лутали паунови и магарци.

Сент Џон је био америчка територија свега 37 година и 90 одсто становника су били потомци некадашњих робова које су претходни дански господари острва отели из Африке да би радили на њиховим плантажама шећера и памука.

Први бар на острву изграђен је тек две године касније, а његова највећа грађевина је била једноспратна западноиндијска колиба.

„Разлог због ког су одабрали Сент Џон је зато што је био толико забит", каже Дејвид В. Најт Старији, локални историчар чија је породица била добар пријатељ са Опенхајмеровима и који је чувао њихову колибу док су били одсутни.

Додао је да нико није малтретирао Роберта.

„Нико није знао ко је, нити му је било важно.

„Било је то сјајно место за скривање и за живот у анонимности. Толико је просто", наводи.

Поред анонимности, велико бекство Опенхајмерових имало је и практичну сврху.

Кад су педесетих година прошлог века у јавност доспеле могуће комунистичке везе овог научника, амерички Федерални истражни биро (ФБИ) је озвучио његову кућу у Њу Џерсију.

Али као што су написали Берд и Шервин: „ФБИ је установио да је немогуће држати Опенхајмера под присмотром док је био на Сент Џону."

Најт је сугерисао и да је Опенхајмерова одлука да се пресели на Сент Џон била мотивисана његовим, све израженијим, антинуклеарним ставом.

„Моји родитељи често понављају причу да је разлог зашто је Опенхајмер одабрао баш Америчка Девичанска Острва био тај што је био убеђен да ће због ветра пасата то бити једно од последњих места на којима би се осетиле последице нуклеарне експлозије", каже Најт.

Опенхајмерови су 1955. године купили земљиште у Хокснет Беју и заједно направили скромну кућицу на плажи.

„На Сент Џону се исказала Робертова најнежнија природа", написали су Берд и Шервин.

Физичар је писао поезију за радним столом који је гледао на залив.

Он и његова жена Кити проводили су дане пловећи између Америчких и Британских Девичанских Острва.

Сваког септембра, њих двоје би послали тридесетак позивница пријатељима за новогодишњу журку, на којој би служили салату од јастога и шампањац, ангажовали би локални калипсо бенд и Роберт би плесао на плажи пре него што би показивао различита сазвежђа гостима.

„Свакакви људи би долазили - и црнци и белци, и образовани и необразовани. Роберт није правио разлику", написали су Берд и Шервин.

Бивши пријатељ рекао је ауторима: „Био је најсрдачнији, најдобродушнији човек ког сам упознао. Никад нисам познавао никога ко је изражавао мање зловоље према било коме."

А опет, упркос томе што се одаљио од властите прошлости, Опенхајмер никад није могао да побегне од онога што је видео или урадио.

Једне вечери 1961. године, Берд и Шервин пишу да је пријатељ Опенхајмерових отишао на пливање и ухватио малу морску корњачу.

За вечером, показао је животињу која се мигољила и објавио да жели да је скува.

„Мрштећи се, Роберт је преклињао за живот корњаче, говорећи свима да му је она вратила све оне језиве успомене на оно што се десило свим животињама после првог тестирања атомске бомбе у Новом Мексику."

Шест година касније, Опенхајмер је умро од рака грла у 62. години.

На његов захтев, Кити је однела мужевљев пепео бродом ка Карвал Року, малом острву које је он обично посматрао из њихове колибе и просула га у Хокснет Беју.

Кад је Кити умрла 1972. године, њен пепео је такође просут на истом месту.

Њихова ћерка Тони патила је од депресије, али је посебно волела острво.

Она је 19777. године одузела себи живот у колиби коју је на плажи изградио њен отац, али не пре него што је оставила руком исписану поруку на кревету, а кућу и посед дала у аманет „народу Сент Џона".

Сент Џон данас

Скоро 70 година након што је Опенхајмер побегао на Сент Џон, он остаје најмање, најзабитије и најмање развијено од три Америчка Девичанска Острва, међу која спадају још Сент Томас и Сент Кроа.

Захваљујући Рокфелеровој донацији, две трећине Сент Џона остаје заштићени национални парк чије планине покривају шуме и бодљикави кактуси, а постоји више од 20 стаза за пешачење које се укрштају по терену од 50 квадратних километара.

Нема аеродрома нити пристаништа за крузере, а дивљи магарци и даље лутају слободно источним забитим брдима острва.

Уколико не упловите властитим бродом као што су то учинили Опенхајмерови, посетиоци пристижу у главни град Сент Џона, Круз Беј, на трајекту са Сент Томаса, где већина од 3.880 становника живи.

Са пристаништа, флота таксија вози путнике поред славног острвског одмаралишта Кенил Беј и његових најпопуларнијих плажа.

И док се Транк Беј и његова подводна ронилачка рута сматрају једним од најлепших плажа на свету, они су и међу најкрцатијим на острву.

Уместо тога, ако желите да побегнете од гужве као што су то учинили Опенхајмерови, потражите белу дашчану ограду на левој страни пута после Хокснет Бича.

Нема табле са натписом и има само три паркинг места - ето зашто се Опенхајмер Бич сматра тајном коју познају само мештани.

Неколико корака од ограде, оригинална црна гвоздена капија са натписом „Опенхајмер" стоји испред тиркизног залива.

„То је засигурно једна од најлепших плажа у САД.

„Вода је толико кристално чиста да можете да уђете у воду до врата и да и даље видите ножне прсте", каже Бриџет Кеј, чија компанија Палм Три Чартерс води туристе дуж северне обале Сент Џона.

Додаје да је оно што је чини толико посебном, то што је толико завучена.

Кад сам стигао на Сент Џон 2003. године, дом Опенхајмерових и посед и даље су били отворени „за народ Сент Џона", али је изнутра био закован даскама и напуштен.

Године изложености ураганским ветровима на крају су одвукле колибу у море након што сам отишао, али на њеном месту сада је зграда месне заједнице на оригиналним темељима.

Пријатељи ми кажу да било ко може да је изнајми данас за пикник или венчање, а, сасвим пригодно, калипсо бенд и даље свира овде.

„Иако кућа у којој је Опенхајмер живео изгледа много другачије од грађевине која је тамо данас, лако је седети напољу на трему и уживати у погледу веома сличном оном који је искусио Опенхајмер", каже Андреа Милам, дописница са Сент Џона за лист Дејли њуз са Девичанских острва.

„Можда је залив донео Опенхајмеру мир и спокој који је тражио бежећи од јачине властитог утицаја на свет."

Да ли је свет ближе судњем дану него икада:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk