Кина и корона вирус: „Не плашим их се“ - мајка која је изгубила ћерку од ковида сада је под надзором власти

„Бол вам остаје за читав живот. Излечити се чак и мало веома је тешко."

Прошле су три године откако је умрла Јуси, ћерка јединица Јанг Мин.

Двадесетчетворогодишњакињи је постављена дијагноза рака дојке и била је примљена у болницу средином јануара 2020. године у Вухану, кинеском граду у ком су откривени први случајеви корона вируса.

Вухан је био прво место у Кини - и читавом свету - које је било закључано да би се спречило ширење ковида.

Објава је стигла у раним сатима 23. јануара и људи су, уплашени и у неизвесности, почели да беже у ноћ.

Та забрана кретања, која је потрајала 76 дана, постаће кључни модел за кинеску политику нулте толеранције на ковид.

Земља је сада одустала од те политике и недавно је најавила да се актуелни талас, до ког је дошло због наглог отварања, ближи крају.

Али колико год Кина ишла даље, Јанг то не може.

Она каже да се неће смирити док не буде задовољена „правда" за њену ћерку.

Верује да Јуси не би умрла да је влада упозорила људе на почетку пандемије.

Нулта тачка

Кад је Јуси ушла у болницу 2020. године, Вухан се спремао за прославу кинеске Нове године - масовне породичне вечере, улице пуне купаца и град украшен свечаним црвеним, као што је обичај током Пролећног фестивала.

У интервјуу са аутором књиге, Јанг је рекла да Јусина болест није покварила празнично расположење у породици зато што су били сигурни да ће се она опоравити.

Оно што Јанг није знала је да се градом и болницом шири нови вирус.

Вести о мистериозној новој болести појавиле су се први пут у децембру 2019. године и веровало се да је она повезана са пијацом морске хране Хуанан.

Али власти су уверавале људе да „нема дефинитивних доказа" о преласку болести са човека на човека.

Потом је број случајева почео да расте и 19. јануара, кад је Јуси добила температуру, Вухан је већ забележио скоро 200 случајева.

Кад је влада 23. јануара закључала град од 11 милиона становника, лекари су рекли Јанг да Јуси неће преживети ако јој не буде спала температура.

Наредних дана, Јуси није престајала да кашље.

Дисање јој је било отежано и почела је да повраћа крв.

Јанг, која је била дан и ноћ уз њу негујући је, такође се заразила вирусом.

Јуси је умрла 6. фебруара, након што је провела пет дана на одељењу за интензивну негу.

Јанг, која се борила са болешћу на изолованом одељењу, сазнала је за то тек две недеље касније.

Јанг је детаље о овоме пренела Муронгу Суекуну, познатом писцу који је забележио њено и сведочанство других у књизи Самртно тихи град: Приче из Вухана, Нулта тачке ковида.

Док Јанг говори за ББЦ каже да јој је сувише болно да прича о томе, али она ипак наставља о Јуси и какав јој је био живот откако је она умрла.

„Моја ћерка није поседовала никакав посебан квалитет, али је била моја ћерка, и зато ми недостаје. Тако вам је са мајкама", каже она у сузама.

„Била је иста као и сва друга деца. Понекад је била веома несташна, понекад ме није слушала, понекад смо се свађали."

Иако Јанг у то време није знала за вирус, лекари и медицински радници у Вухану су посумњали да нешто није у реду.

Чен, чије је име промењено да би му се заштитио идентитет, радио је у дому здравља кад је избила епидемија.

Овим послом бави се више од деценије и чуо је за нов вирус од колега - много пре него што је доктор Лин Венлијанг, тридесетчетворогодишњи узбуњивач који је умро од болести, прекорен од власти што „шири гласине".

Чен каже да су знали да се ради о корона вирусу, али не много више од тога.

„Сви смо били у страху јер нисмо имали представу", каже он.

„Кад сада помислим на то, било је незамисливо. Нико није могао да претпостави да ће све испасти овако."

Иако је закључавање Вухана Пекинг представио као успех, број умрлих из првих недеља - пре закључавања - и даље остаје непознат.

Луиз, технолошка радница у позним двадесетим која је остала у Вухану са партнером током читавог трајања закључавања, каже да је испочетка било застрашујуће, пре него што је број случајева почео да опада.

„Било је снимака тела на поду по болницама а хране нам је скоро било понестало… Плашили смо се да су нас напустили."

Тек је почетком априла - на дан метења гробница, кад Кинези оплакују своје мртве постављајући беле папире у круг - она схватила колико је град био тешко погођен вирусом.

Бели кругови били су посвуда, а хризантеме, омиљено цвеће ожалошћених, биле су распродате.

„Нико кога знам није умро од вируса, али ме је та сцена шокирала", каже Луиз.

Већ виђено

Јанг је била једна од тих ожалошћених пре три године.

Она каже да је део тог страха и бола поново осетила ове године кад је Кину захватио нови талас инфекције после отварања земље.

Овај пут се заразила Јангина свекрва, која је била у осамдесетим.

„Плашила сам се да би могла сваког часа да умре", каже она.

„Урадила сам све што нисам урадила пре три године, све оно за чим сам жалила што нисам урадила, све што нисам знала тада, а сада знам.

„Плашила сам се да ћу је угрозити ако будем била немарна са било чим… Проверавала сам јој ниво кисеоника у крви сваког сата."

Јанг се поново заразила ковидом, али каже да се није плашила за себе.

„Након свега што смо проживели, смрт више не значи много. Не желим више да искусим губитак члана породице. Да могу, умрла бих за свекрву."

Њена свекрва је преживела и опоравила се пре почетка кинеске Нове године крајем јануара.

Али Јанг није била расположена за славље.

Она се налази под строгим надзором откако је причала за медије о губитку ћерке од ковида.

Протестовала је на улицама и покушала је да тужи владу.

Каже да захтева „објашњење".

Кина је једнопартијска држава, која не толерише протесте који оспоравају руководство.

Медији и интернет су такође у великој мери цензурисани, а многи страни медији су у земљи забрањени.

Људи који говоре критички о својој земљи за стране медије често се суочавају са одмаздом - од упозорење па чак до притвора.

Помоћу технологије, Кина је такође успоставила широко распрострањену мрежу надзора који надгледа податке из мобилних телефона и прати кретање људи.

Јанг каже: „Људи су ми на вратима и прате ме свуда. Атмосфера за Пролећни фестивал није празнична зато што се бринем да ћу утицати на моје пријатеље ако будем одлазила на окупљања. Нисам много излазила."

У Вухану, првог дана кинеске Нове године, људи посећују домове оних рођака који су умрли у протеклој години и пале тамјан за мртве.

„Хризантеме се продају свуда, поготово за кинеску Нову годину", каже она, додавши да јој је то вратило тешке успомене зато што је својевремено купила две корпе цвећа за Јуси.

За Јанг, крај пандемије не значи повратак нормалном животу.

Поготово зато што је на њеним вратима сада постављена камера, која прати сваки њен покрет.

„Не плашим их се", каже она.

„Већ сам изгубила најдрагоценије у животу што сам могла. Шта још могу да ми узму?".

Осим Јанг Мин, сва друга имена су промењена да би се заштитили идентитети саговорника.

Погледајте ранији видео када су сви посетиоци Дизниленда у Шангају закључани због једног случаја заразе:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk