Пожари у Аустралији: Абориџани кажу да „растиње мора да гори“

Хиљадама година, домородачки народи Аустралије палили су земљу.

Дуго пре него што су Европљани заузели и колонизовали Аустралију, употребљавале су се технике зауздавање ватре зване „културолошка паљења".

Тињајући пламенови у висини колена замишљени су да горе непрекинуто и преко читавог терена.

Те ватре спаљују сво потенцијално гориво као што су суве гранчице и талози лишћа, што значи да природни шумски пожар има мање тога да прогута.

Откако је прошле године избила криза са пожарима у Аустралији, позиви за боље поновно увођење ове технике постали су све гласнији. Али то је требало да се деси раније, тврди један стручњак за абориџинско наслеђе.

„Земља прекривена растињем мора да гори", каже Шенон Фостер.

Она је чуварка наслеђа народа Д'харавал - која преноси знања стечена од предака - и предавачица Абориџинског наслеђа на Универзитету за технологију у Сиднеју.

Највећи део информација од предака које она дели тичу се дивљег растиња, каже Фостер.

„То је концепт одржавања земље - кључан је за све што ми као абориџински народ радимо. Суштина је у ономе што можемо да вратимо земљи; не само у ономе што можемо да узмемо од ње."

„Наивне" технике данашњице

Земља је персонификована у оквиру абориџинске културе. „Земља је наша мајка. Она нас одржава у животу", каже Фостер. Тај однос мења приоритете око превентивног паљења.

Иако савремене власти предузимају паљења за смањење ризика од катастрофе, са нагласком на заштити живота и имања, Фостер каже да то „очигледно не ради".

„Садашња контролисана паљења уништавају све. То је наиван начин за спровођење управљања ватром и они не слушају домороце који најбоље познају земљу."

„Културолошко паљење штити животну средину холистички. Нас занима чување земље, а не власништва и имања."

„Ми не можемо да једемо, пијемо или дишемо имања. Без земље, ми немамо ништа."

Домородачка културолошка паљења функционишу у складу са ритмом животне средине, привлачећи торбаре и сисаре које абориџини онда могу да лове.

„Тихо паљење обнавља земљу и појачава биодиверзитет - пепео ђубри, а калијум подстиче цветање. То је сложен циклус заснован на културолошком, духовном и научном знању."

Оне такође стварају еколошке мозаике, каже Фостер, а то може да доведе до корисних микро-клима.

„Меко паљење подстиче кишу - оно загрева средину до одређеног атмосферског нивоа, а кад се једном сретну топло и хладно, долази до кондензације - кише - која помаже да се сузбију пожари."

Њене абориџинске старешине у Сиднеју већ неко време процењују изникло растиње и изузетно суве гранчице и упозоравају да долази огромна ватра: „Поредили су то са дететом са запуштеном косом, говорећи да му је потребно поткресивање."

Али локалне власти су им забраниле културолошко паљење кад су за то тражили дозволу.

Где се користе културолошка паљења

Не постоји један универзалан метод примењив за све у случају превентивних паљења, зато што се аустралијски терен умногоме разликује од места до места.

Ипак, неке државе интегришу културолошка паљења са другим стратегијама, према доктору Ричарду Торнтону, генералном директору Истраживачког центра за шумске пожаре и природне катастрофе.

„Постоји изразита разлика у северној Аустралији, где се у значајној мери врше домородачка културолошка паљења. У јужним државама, то се понекад ради у складу са потребама и жељама локалних заједница."

Откако је Аустралија колонизована 1788. године, културолошка паљења лагано су искорењивана. Али последњих година покретане су иницијативе за њихово поновно увођење.

Ванредни професор Ноел Прис, бивши ренџер националних паркова, написао је први елаборат за случаје пожара у резерватима и парковима средње Аустралије.

Он каже да се културолошко паљење и даље врши у деловима Мелбурна, али је углавном обустављено у југоисточној Аустралији, зато што се вегетација тамо нагомилала у „непоузданим областима" у којима тињање више не ради посао.

„Упркос томе, домородачки народ има изузетно детаљно познавање 'прљаве земље' којој је потребно једно добро паљење", каже ванредни професор Прис, сада са Универзитета Џејмс Кук.

Негативне стране древне праксе

Културолошко паљење, каже професор Прис, може да смањи потенцијално гориво на земљишту са 10 тона на једну тону. Али она су ефикасна заштита само од умерених пожара, тако да мора да се ради у складу са паљењима за смањење ризика од катастрофе.

Чак и тад, она само смањују ризик: „Уз скорашње катастрофалне услове влажности и јаких ветрова, ништа није могло да спречи ове пожаре."

„Абориџини су уклоњени са своје земље тако да тренутно поново учимо процес који је веома користан и важан. Али све је то у веома раној фази и само по себи није довољно", каже он.

Експерти се слажу да културолошка паљења имају ограничења, делом зато што је колонизација довела до развоја и климатских промена које су изазвали људи, оставивши нам веома другачији терен у односу на онај од пре више стотина година.

Професор Прис је посетио области у којима, дан за даном, услови за тињајуће културолошко паљење нису били одговарајући.

„Било је сувише влажно, сувише хладно, сувише топло, сувише суво - имате веома узак прозор. А будући да су многи ватрогасци у Аустралији добровољци, они раде током недеље, и тако могу да прођу и читаве четири суботе пре него што се стекну прави услови."

Он каже да гушће растиње које досеже крошње дрвећа захтева јачу ватру, јер се тињањем неће ослободити толиких слојева потенцијалног горива.

Уз све то, доктор Торнтон каже да индивидуална домородачка паљења, које спроведе конкретне агенције као што је Фајерстикс, апсолутно имају своју сврху, али морају да се уклопе у очекивања заједнице уколико их ради неко други на вишем нивоу.

„Морамо да се осигурамо да се ватра неће отргнути контроли и спалити нечије имање. То би лоше утицало на ставове заједнице о читавој овој пракси тако да морамо да будемо сигурни да радимо у безбедносним оквирима који су одбрањиви."

Куда даље

Премијер Скот Морисон обећао је „опсежну" истрагу кризе са пожарима у којој је до сада страдало 27 људи, а спаљено више од 10 милиона хектара земљишта.

Кад се то буде десило, доктор Торнтон истиче потребу за „разговором са домородачким старешинама у свакој од области и слушањем шта они имају да кажу."

Али он додаје да се ниједан домородац не налази у одбору центра за истраживања националних шумских пожара који он води.

Шенон Фостер жели да сарађује са државним агенцијама, али је забринута због све масовније градње: „Плаши ме то што је десетковано толико земље, грађевински предузетници могу да ускоче и кажу овде бисмо могли да подигнемо ово стамбено насеље; земљиште је голо."

„Абориџини чувају ово место толико дуго времена - гледати како оно сада пропада зато што нам нико није дозволио да се старамо о њему је поражавајуће", додаје она.

„Није да вас нисмо упозоравали."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk