Политика у Србији: Прича о династијама без круне - колико се Кркобабићи разликују од Кенедијевих

Народни обичаји, приче и легенде дуго се и у Србији и широм света преносе са колена на колено, али понекад и још понешто, попут - политичких функција.

Тако се и у новом кабинету Владе Србије може чути старо презиме - Кркобабић.

Милан Кркобабић, дугогодишњи лидер Партије уједињених пензионера Србије (ПУПС), који је место на челу ове странке наследио од оца и оснивача ПУПС-а Јована Кркобабића, остаје у фотељи министра за бригу о селу.

Његов син Стефан Кркобабић већ неколико месеци се налази на челу ПУПС-ове посланичке групе у Народној скупштини Србије.

Иако „династија Кркобабић" често привлачи пажњу јавности, међу скупштинским клупама има још породица у којима се више чланова бави или се бавило политиком.

„Ја сам у властитом природном еко систему, за мене ово није ништа претерано ново, иако лично себе нисам замишљао на челу странке", каже Усаме Зукорлић, нови лидер Странке правде помирења, који је на тој функцији наследио оца Муамера, преминулог 2021.

„Седео сам поред оца када су му 2003. јавили да је убијен премијер Зоран Ђинђић и одлично се сећам његовог израза лица, а и пуно пута сам касно навече, када би код куће имао састанке са политичарима и челним лицима, слушао њихове разговоре", додаје Зукорлић, један од потпредседника скупштине у новом сазиву, за ББЦ.

Део владајуће већине је и Савез војвођанских Мађара (СВМ), где главну реч дуго воде Балинт и Иштван Пастор, а сличних ситуација има и ван парламента - Александар и Војислав Шешељ у Српској радикалној странци (СРС), као Марко и Зоран Живковић у Новој странци.

Слободан Марковић, професор Факултета политичких наука, све то ипак назива „епизодном појавом", јер је реч о „мање релевантним странкама".

На помен политичких династија пре свега му на памет пада - Грчка.

„Тамо су од 1910. до данас на власти биле четири генерације породице Венизелос-Мицотакис, три генерације породице Папандреу, као и две породице Караманлис", каже Марковић за ББЦ.

„И после доласка Сиризе (Коалиције радикалне левице) на власт 2015. године бирачи су се поново определили за политичара из породице Мицотакис, као залог сигурности", додаје.

Константин Егерт, политички коментатор руског радија Комерсант и предавач на Женевском центру за безбедносну политику, сматра да таква тежња за континуитетом „постоји само у земљама где демократске институције нису довољно развијене".

„Све зависи од контекста - да, политичких династија има и у развијеним демократијама, али оне тамо нису опасне, баш зато што постоје институције", наводи Егерт за ББЦ.

Политичких династија има данас у готово свим државама света, без обзира на њихов начин уређења, а посебно се истиче Америка, где су породице Кенеди и Буш само неке у низу оних које деценијама, у различитим епохама, кроје судбину земље.

„Врло је занимљиво да чак и тамо где постоје слободни избори људи често бирају мање више исте актере", каже Бојан Клачар из Центра за слободне изборе и демократију (Цесид) за ББЦ.

„То заиста сведочи колико једном стечена политичка моћ не може лако да се изгуби - чак ни у високо развијеним демократијама, а посебно не у Србији, где постоји доста непоштених елемената у изборној трци."

Међутим, синови политичара кажу да понекад није лако бити у њиховој кожи.

„То што је мој отац био на важним државним функцијама мени у Србији само затвара врата", каже за ББЦ на српском Марко Живковић, син Зорана Живковића, некадашњег премијера, министра полиције и званичника Демократске странке (ДС), који је 2013. основао Нову странку.

„За то нисмо криви ни мој отац, ни ја, већ систем и то што је код нас политика углавном прљава и одвратна."

Како политичке династије настају и опстају

„Ко је победио на изборима? Александар Вучић", каже Стефан Кркобабић из посланичке клупе, током првог обраћања колегама у новом сазиву Народне скупштине.

„Ко је победио на изборима? Да, и мој тата", додао је.

На изборној листи коалиције око напредњака за парламентарне изборе, Милан и Стефан Кркобабић били су на 35. и 75. месту, али је њихова породица у последње две деценије имала поприличан утицај на српску политику.

Неко од њих - деда, отац или син - од 2008. има место у скупштинским клупама, а за то време заузимали су и важне државне функције.

Стефан Кркобабић је првобитно пристао на интервју за ББЦ на српском, али до њега није дошло ни после неколико позива и размењених порука.

У ранијем интервјуу за Српски телеграф, изјавио је да је „свестан замерки" дела јавности око непотизма.

„Али бих волео да људи не слушају излизану причу о династији Кркобабић, него да цене резултате и рад - мог оца редовно нападају због тога и мање се вреднују ствари које је постигао."

Тада је навео и да део ПУПС-а „од малих ногу", као и да је „малтене одрастао и сазревао уз деду Јована и оца Милана и све саборце из странке".

„Много сам од свих њих научио - шта је предан рад, част и поштење, сад је време да и ја њима помогнем у борби за наше идеале."

Његов отац Милан у ранијем интервјуу за ББЦ изјавио је да је његов син сам донео одлуку о уласку у политичку арену и да му у њој неће бити лако.

„Зашто не будемо реални и поштени - политика је суров и тежак посао и морате имати одређене предиспозиције, а ништа вам не гарантује успех", рекао је Кркобабић 2020.

Константин Егерт каже да постоји неколико разлога за то што се поједне породице политиком баве у више генерација.

„Логика је јасна - деци у таквим срединама је то природни хабитат, као што људи из уметничких породица постају уметници", наводи Егерт.

„Природно је да се људи угледају на родитеље и деде."

Исто наводи и Клачар, додајући да деца политичара „не крећу од нуле, аутсајдерски", већ да „политику посматрају из првог реда".

Други разлог успеха династија, сматра директор Цесида, јесте и „социолошки феномен затварања професија", где лекаре види као још бољи пример од политичара.

Он ипак наводи да је и „политика заводљива по питању престижа, медијске пажње, утицаја и моћи".

„Посебно у Србији, где она, колико имамо прилике да видимо, може бити и лукративно занимање", сматра Клачар.

Као важан разлог постојања политичких династија, он види и „готово потпуни изостанак интерне демократије у политичким организацијама", за које каже да су „углавном у потпуности затворене и готово без унутарстраначких избора".

„Када је тако, не чуди да се лидерска позиција у странци пребацује са колена на колено - не постоји никакав унутрашњи процес који би одређену структуру моћи могао да поремети."

Усаме Зукорлић каже да је њега на чело СПП-а довело „менаџерско искуство кроз све протекле кампање", али и „интенција да се тим путем сачува муфтијина симболика".

Његов отац био је дугогодишњи муфтија Исламске заједнице Србије.

„Трећи разлог је непостојање конкуренције у странци - да сам знао да било ко хоће и може да изнесе ово, ја бих ту особу подржао, а наставио свој академски пут", каже Усаме Зукорлић.

Вон Егерт се такође враћа на питање демократских процеса и снаге институција, али на ширем, социолошком нивоу.

„Што су у некој земљи племенске и породичне везе важније и снажније, то ће и политичке династије бити раширеније... Те земље се онда заснивају више на тим везама, а мање на институцијама."

Политичке династије у Србији

Тај 21. септембар 1997. у Србији је био прилично буран, а посебно за породицу Живковић.

У току су парламентарни избори које део опозиције, предвођен ДС-ом и Демократском странком Србије (ДСС), бојкотује због нерегуларности на претходним.

Иако су социјалисти и радикали освојили највише гласова, велики разлог за радовање имао је и Зоран Живковић, у то време градоначелник Ниша и високи званичник демократа.

„Ја сам одрастао са политиком, па рођен сам на дан избора", каже уз осмех његов син Марко.

„Има једна анегдота, како су неком посматрачу из Канаде морали да објашњавају зашто опозиција у Нишу слави, иако је Шешељ добио изборе - 'па градоначелник добио сина, то је важније од избора у овом тренутку'."

Две деценије касније, Марко Живковић је такође политички активан, али каже да током одрастања није много са оцем причао о њиховој професији.

„Отац и син имају много битније теме у животу", каже кратко.

„Када је нешто важно наравно да смо то прокоментарисали, али у пет реченица… Више смо причали о томе ко ће да иде у набавку и да баци ђубре, него о политици."

Код Зукорлића је било потпуно другачије.

„Са рахметли бабом сам причао о политици од најранијег детињства - апсолутна већина наших разговора је била о политици, вери, друштву, догађајима и плановима", наводи Усаме Зукорлић.

„Последњи наш разговор је била његова наредба да пристанем да будем помоћник председника Републичке изборне комисије (РИК), уз реченицу: 'Вакат ти је за озбиљне ствари'".

Њихова мањинска Странка правде и помирења у последња два сазива подржавала је владајућу већину окупљену око напредњака.

„Тридесет година боравка уз муфтију ми је отворило хоризонте политике, што ме је само по себи избацило на површину политичких токова", каже Зукорлић.

Живковић каже да га данас многи често гледају кроз оца.

„Као код неког талентованог глумца, попут Павла Менсура често не пише његово име и презиме, већ да је син Ирфана Менсура."

Нова странка на изборима 2022, као ни две године раније, није успела да пређе цензус, а у сличној ситуацији је и СРС, где главну реч воде Војислав и Александар Шешељ.

Александар Шешељ, данас заменик председника странке - његовог оца - није одговорио на питања ББЦ-ја на српском до тренутка објављивања текста.

У ранијим интервјуима говорио је да је „одрастао уз СРС", да му је отац „политички узор", али и да је осећао притисак због тога.

„Пошто сам син Војислава Шешеља, од мене се много очекује - често нисам у стању да то пружим, али се трудим", изјавио је за Време.

Војислав Шешељ осуђен је пред Механизмом за међународне кривичне судове у Хагу за злочине против човечности почињене током ратова 1990-их и распада Југославије.

Иначе, политички је активна била и Јадранка Шешељ, супруга Војислава Шешеља, која је 2012. била и кандидаткиња за председницу Србије - освојила је 3,78 одсто гласова.

Слична поставка је и у другим политичким династијама у Србији - сем Кркобабића ниједна нема три генерације и увек је и реч о мушкарцима, оцу и сину.

Радомир Николић, син бившег председника Србије Томислава Николића, био је градоначелник Крагујевца, док је Борис Тадић, такође бивши председник Србије и лидер ДС-а, син академика Љубомира Тадића, једног од оснивача демократа.

Санда Рашковић Ивић, бивша председница ДСС-а, а данас народна посланица, ћерка је Јована Рашковића, једног од лидера Срба из Хрватске током деведесетих, а из политичке породице долази и некадашњи посланик и функционер ДС-а Балша Божовић чији отац Драгослав је био функционер демократа.

„У Србији су све те политичке династије локалног карактера, веома политички лимитиране и са врло мало реалне моћи која извире из њих", каже Клачар.

„И даље су оне или на клупи за резервне играче, или уопште нису водећи играчи у њиховим екипама, да кажемо то спортским речником."

Слободан Марковић наводи и другачији случај из прошлости.

„Случај породице Гарашанин је редак пример у историји Србије да су и отац Илија и син Милутин били премијери", наводи професор ФПН-а.

Илија Гарашанин, познат по делу Начертаније, плана развоја Србије, био је председник Владе Србије у два наврата (1852-1853, 1861-1867), а његов син од 1884. до 1887.

То је доба када је Србија поново полако стицала независност и стварала државу, после векова власти Отоманског царства.

„Устаничка Србија изникла је из егалитарног друштва и било је тешко да се успоставе политичке династије - наслеђивања је више било међу официрима и професорима", каже Марковић.

Погледајте видео: Да ли живимо боље или лошије него пре претходних избора

Клачар наводи да неколико политичких породица данас ипак има утицај на „одређеним микронивоима" у Србији.

„У случају породице Кркобабић, то је мање више преко власништва над једном странком, а у политичкој династији Пастора преко утицаја на мађарску заједницу", каже.

Иштван Пастор је од 2007. председник СВМ-а, мањинске странке која је дугогодишњи коалициони партнер напредњака.

Његов син Балинт од 2019. је потпредседник странке, а недавно је изабран и за потпредседника Народне скупштине, где има 15-годишњи посланички стаж.

Балинт Пастор је на питање за интервју за ББЦ на српском одговорио да „није заинтересован за тему", зато што су „те приче испричане још пре 15 година".

У једном од ранијих интервјуа, 43-годишњи Пастор је изјавио да је „политичар од детињства".

„У кући се увек причало о актуелним догађајима, о политици, па сам за матурски рад изабрао тему Парламентаризам у монархији и републици", рекао је за Политику 2007.

Прича о Кркобабићима

Јован Кркобабић ПУПС је основао 2005, али је у Скупштину Србије први пут ушао 2008, када је био један кључних актера „историјског помирења" ДС-а и СПС-а.

Реч је о странкама које су на супротним странама биле током деведесетих година прошлог века, што је кулминирало 5. октобра 2000, када је у револуцији са власти свргнут Слободан Милошевић, дугогодишњи председник Србије и Савезне Републике Југославије, као и лидер социјалиста.

ДС и СПС те 2008. праве Владу Србије и Јован Кркобабић прво постаје потпредседник владе, а после избора 2012. и министар рада.

Преминуо је две године касније, када на чело странке долази његов син Милан.

Милан Кркобабић је од 2012. био заменик градоначелника Београда и генерални директор ЈП „Поште Србије", а те године активан постаје и његов син Стефан, који за неколико година постаје заменик директора Привредне коморе Београда.

ПУПС 2016. мења коалиционог партнера и на изборе иде у широкој коалицији око напредњака.

Милан Кркобабић тада постаје министар без портфеља у Влади премијерке Ане Брнабић.

Стефан Кркобабић се од 2019. налазио и на позицији в. д. директора ЈП „Стара Планина", због чега је Агенција за борбу против корупције затражила смену његовог оца, наводећи да је као члан Владе Србије учествовао у доношењу такве одлуке.

Посланик ПУПС-а је од 2020. године.

Политичке династије у региону и свету

За то време, политичко небо широм света пуно је политичких династија без круне.

„Династије у Србији нису ни приближно моћне као у САД, Грчкој", изричит је Клачар.

„Нису чак ни на нивоу Изетбеговића у Босни и Херцеговини, где се ипак радило и ради о две врло важне политичке фигуре", додаје.

Алија Изетбеговић је током 1990-их био лидер Бошњака у БиХ.

Један је од потписника Дејтонског мира, којим је 1995. окончан рат на подручју Босне, када постаје и први председник Председништва независне БиХ.

На тој функцији био је све до 2000, а преминуо је 2003.

Бакир Изетбеговић, његов син, члан Председништва БиХ био је од 2010. до 2018. године.

Када је реч о региону, Мирослав Туђман, син Фрања Туђмана, бившег председника Хрватске и још једног потписника Дејтона, такође се бавио политиком.

Синови и ћерка Ибрахима Ругове, дугогодишњег лидера косовских Албанаца и бившег председника Косова, били су посланици у косовском парламенту, као и деца Фатмира Сејдијуа, још једног бившег косовског председника.

Константин Егерт, говорећи о светским политичким династијама, пре свега указује на то да постоје различити разлози њиховог успона.

„У демократијама је то пре свега резултат политичке и економске повезаности - то се не може поредити са породицом Асад у Сирији или Ким у Северној Кореји", наводи Егерт.

„Њихова моћ произилази из корупције и насиља које врше."

Хафез ал Асад био је председник Сирије од 1971. до 2000, када је преминуо, а на тој функцији наслеђује га Башар ал Асад, његов син.

Башар ал Асад влада Сиријом већ 20 година. Његову владавину обележава једно од најкрвавијих раздобља у историји те земље које траје од 2011.

А „велики вођа" Ким Ил-Сунг био је на челу партије и Северне Кореје од 1966. до 1994, наследио да је његов син Ким Џонг-Ил, који је на тој функцији такође био све до смрти 2011.

Тада на чело долази Ким Џонг-Ун, који и данас влада земљом.

„Тиме је Северна Кореја постала нека врста републиканске монархије", каже Марковић.

Познат је и случај са Кубе, где је дугогодишњег лидера Фидела Кастра наследио брат Раул, чији су супруга, ћерка и син такође политички веома активни.

Ипак, смене чланова исте породице на власти дешавају се и у демократским друштвима, а ту се посебно истиче Америка.

Две породице до сада су имале две генерације у Белој кући.

Прво су крајем 18. и почетком 19. века председници били Џон Адамс и његов син Џон Квинси Адамс, да би 200 година касније, на прелазу из 20. у 21. век, исто урадила и два Џорџа Буша, старији и млађи.

Нешто слично догодило се у Канади - Џастин Трудо, актуелни премијер, син је бившег канадског премијера Пјера Трудоа.

„Политичке кампање су веома скуп пројекат у САД, лакше је некоме ко је наследио иметак и политички капитал да се пробије у политичком свету", сматра Марковић.

Ту се пре свега истиче породица Кенеди, која је готово 150 година давала највише државне званичнике, међу којима и једног председника - Џона.

„Нема никакве дилеме да се ради о породицама које су и политички познате и веома богате, па наследницима могу да омогуће завидан ниво и образовања и искуства, како би уопште дошли у ситуацију да се баве политиком", каже Клачар.

Све то, додаје, говори колико у политици „игре моћи и изграђен политички утицај може да буде важан фактор, чак и када имате веома развијене демократске механизме."

Иако најпознатији, далеко од тога да су Кенедијеви једина утицајна династија у Америци - широм земље постоје старе сенаторске породице чији чланови деценијама одлучују о судбини неке од савезних држава.

„Сенатори често обављају ту дужност у више узастопних мандата - Мич Меконел је 37 година сенатор у Кентакију", каже Марковић.

„Дугим обављањем функције долази до стварања изузетно снажних мрежа утицаја које олакшавају бављење политиком, а у многим случајевима и чланови породица постају део те мреже."

А када је реч о светским династијама, на истоку се посебно истиче породица Ганди-Нехру у Индији, док је недавно убијени бивши премијер Јапана Шинзо Абе, такође син бившег премијера.

Утицајних политичких породица има и у Европи - посебно у Француској и Британији.

Политички су активни потомци неколико француских председника - Шарла де Гола (и син и унук), Франсоа Митерана (син) и Николе Саркозија (син).

Три генерације политичара дошло је и из породице Ле Пен (Жан Мари, Марин и Марион), познате по десничарској политици.

Јарослав Валенса, син чувеног Леха Валенсе, председника Пољске и добитника Нобелове награде за мир, такође је био политички активан, као и син Конрада Аденауера, бившег председника Западне Немачке.

Ситуација са политичким династијама - имали они круну на глави или не - веома је живописна и у Великој Британији.

Поред безброј утицајних фамилија, политиком су се, на пример, бавили и потомци Винстона Черчила, председника владе током Другог светског рата, док премијер Борис Џонсон такође долази из политичке породице.

Отац му се бавио политиком, као и брат Џо и сестра Рејчел.

Опстанак политичких елита

Године и деценије пролазе, али моћ појединих политичких династија не јењава.

Слободан Марковић сматра да њихов опстанак у Америци не зависи само од политике, већ да су кључне „мреже утицаја и однос према елити моћи".

„Они би њен део били и без политике, јер она обухвата политичку, економску и војну елиту - међусобно је испреплетена."

Може ли се онда рећи да су политичке династије врста модерне аристократије?

„Само у ограниченом смислу", каже Клачар.

„У појединим државама можемо да говоримо о аристократским тенденцијама, али тога нема у развијеним демократијама - институције спречавају да се у потпуности овлада политичким простором."

Вон Егерту се такође не свиђа појам политичке аристократије и пре би користио израз „високо друштво".

„Иако су то све богате породице, које поседују шта поседују, у демократским друштвима је све у границама закона."

За то време Марко Живковић у Србији живи неки други живот.

Ни он ни његов отац данас немају никакву функцију у Новој странци - Зоран Живковић је отишао у политичку пензију.

У последње време се, каже, више се ангажовао у приватном послу, кроз невладину организацију коју је, наводи, пре 20 година основао његов отац, па је сада обновила рад.

„Што се тиче странке, она је изабрала ново руководство и ја сам са свима у истим односима као док је мој отац предводио организацију", каже Живковић.

„Никада нисам желео да се гурам... Ове године пуним 25, тако да има времена за мене."

На питање шта је потребно да га више не гледају као „Живковићевог сина", одговара да се он ту највише пита, као и сви други потомци познатих политичара.

„Само ми треба да се покажемо у најбољем светлу, без позивања на родитеље - никада нисам волео оне клинце у школи који говоре 'знаш ко су моји мама и тата' - иако не треба да нас буде срамота њих.

„Мислим да вредим довољно да и сам нешто покажем."

На питање о будућности, Усаме Зукорлић се враћа у прошлост и цитира оца, који је рекао да он припада „генерацији промене", а његов син „генерацији победе".

„А и једном је на питање 'шта ако његова борба не успе', одговорио: 'Оставит ћу аманет мом сину, нека настави... Ако и он не успије, нека остави аманет свом сину, нека настави...'"

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk