Корона вирус и Србија: Колико смо се навикли на епидемију - и да ли то може да буде опасно
Аутор фотографије, Fonet
- Аутор, Слободан Маричић
- Функција, ББЦ новинар
- Објављено
Прошло је доста времена од како је Ковид-19 стигао у Србију и однос многих према њему се поприлично променио - од страха од непознатог до става „живимо са њим".
Жељко Делић има 29 година и живи у Земуну. Последњих месеци ради од куће и, како каже, дани су му постали стопљени.
„Релативно сам се навикао на све ово што се дешава око нас - у људској природи је да се брзо навикнe на околности, али далеко од тога да ми прија", наводи.
Пре само неколико месеци ситуација је била знатно другачија - чест призор биле су гужве у продавницама и редови за основне намирнице, а многи су се питали како и шта даље.
У међувремену се све знатно погоршало, број заражених и преминулих расте свакодневно, али живот се некако наставља.
„Однос људи према корони се временом заиста променио", каже за ББЦ на српском Ирис Жежељ, социјална психолошкиња са Филозофског факултета у Београду.
„Уводни страх од потпуно непознатог заменио је страх од нечега страшног, али познатијег, а стратегије ношења са познатом опасношћу су већ опробане. Отуда и релаксиранији став, иако је ситуација озбиљнија него на почетку".
Здравствени радници су од почетка епидемије истицали да корона неће брзо отићи и да ће људи морати да се навикну на живот са њом.
„То се и дешава, почињемо да се навикавамо", каже за ББЦ на српском вирусолошкиња Ана Глигић.
„Као што народ каже, 'навикао се као човек на батине'. Али носи то и одређене опасности…"
Аутор фотографије, Fonet
Како се навикавамо?
Навикавање на окружење у коме се налазимо је адаптиван процес, каже Жежељ.
„Наш организам једноставно не може да буде у стању сталног аларма и напетости, на тај начин бисмо брзо сагорели ресурсе којима располажемо.
„Временом смо научили боље да се штитимо од ризичних ситуација, као и да се мање инвестирамо у околности над којима немамо контролу - на пример, какве су политичке одлуке донете, да ли се други људи придржавају мера - што нас психолошки ставља у повољнију позицију."
Како наводи, психолошки помаже и увид да је већина светскoг становништва у истом проблему - осећај заједничке судбине и дељеног терета опасности.
„Све ово се, наравно, више односи на општу популацију него на здравствене раднике.
„Они немају луксуз да дозирају излагање ризику, па им пролонгирано стање пандемије заиста изазива константан стрес и њима треба и тек ће бити потребна озбиљна подршка остатка друштва".
Она истиче да процес навикавања није типичан само за ову стресну ситуацију.
„Феномен 'хедоничке адаптације' познат је у психологији, и представља тенденцију људи да се после драматичних позитивних или негативних животних догађаја релативно брзо врате у стабилно стање задовољства", каже.
„Тако истраживања показују да се добитници огромних сума на лутрији после неколико месеци не разликују од осталих према томе колико су базично задовољни и колико се осећају срећним.
„Слично се, међутим, ни људи који на пример оболе од тешке хроничне болести после неколико месеци не осећају значајно горе од остатка популације", истиче Жежељ.
Занимљиво је, додаје, да ми нисмо добри „погађачи" тога како ћемо се осећати у будућности.
„Верујемо да би нас неки догађаји дугорочно усрећили, али и плашимо се да би нас други онеспособили за цео живот - ни једно ни друго заправо није тачно. Да ли су ово добре или лоше вести - просудите сами", истиче.
Како живимо са короном
Лука Хркаловић има 30 година и такође је из Земуна, као Делић.
Како каже, највећи проблем који тренутно има је што су му радни дани и викенди готово исти, као и што „нема других опција".
„Мој однос према дружењу са пријатељима, одласку на тренинг и сличне активности се није променио, само имам још већу жељу за њима", истиче.
Како му изгледа радни дан?
„Устајем око девет и почињем да радим, ручам око 14 часова, а око 17 кренем на тренинг. После идем у кратку шетњу, а на крају са девојком гледам филм.
„Пошто смо гледали све, увек исфросирам неки feel good из осамдесетих - вероватно ми подсвест не дозвољава да гледам неке тешке приче у овој ситуацији".
Жељко Делић каже да му недостаје то што нема свакодневних дешавања на путу до посла.
„То и не звучи као да је нешто битно, али верујем да већини сада недостају такве безначајне ситнице - да ли си некога срео у аутобусу, шта су окачили на билборд на кружном току и да ли ћу негде да свратим успут.
„Јесте, прочитам и сада неку књигу, погледам утакмицу, снађем се, али бих више волео да одем негде са друштвом него да гледам Лигу Европе", каже.
Истиче да се његов однос према корона вирусу и безбедносним мерама у међувремену није много променио.
„Носим маску, мада не обраћам толико пажњу на то где је одлажем као што сам радио на пролеће. Зашто, не знам.
„У марту и априлу је све ово изгледало много горе, па одједном ништа страшно и сад испаде још горе него што смо мислили".
И нормалан живот и маске
Број заражених у марту и априлу био је сваког дана испод 500, а број умрлих се углавном могао пребројати на прсте једне руке.
Ипак, корона је тада била нешто потпуно ново, тако да је било и више страхова.
„Страховало од тога да ће се прекинути снабдевање животним намирницама или чак од нестанака струје или воде, калкулисало се са различитим стопама смртности од вируса, као и са начинима преношења", присећа се Жежељ.
Ситуација се током новембра знатно погоршала, па број заражених иде и до 8.000 људи дневно.
„Онда смо се ужасавали, а сада смо се навикли на корону, па само кажемо 'ма, неће мене', иако нам се све више приближава", каже Глигић.
„До сада нам је то све било нешто далеко, а сада су почели блиски пријатељи из окружења да обољевају и умиру", додаје.
Због тога, истиче, иако се навикавамо на живот са короном, не сме доћи до попуштања у примени безбедносних мера.
„Да, морамо почети да нормално да живимо, али морамо носити маску и пазити на дистанцу", истиче.
Глигић каже да је друга опасност то што корона „делује на све поре друштва".
„Зато кажемо себи 'ах, доћи ће ми пензија', а не питамо одакле, па пренебрегавамо и поништавамо напоре кризног штаба и свега што нам кажу.
„Много је оних који су изгубили поверење у њих, па их и не слушају, али никако не треба да попуштамо са мерама".
Шта даље?
Живот се наставља, била корона ту или не.
„Мислим да мора да дође крај овоме ускоро, економски крах ће бити далеко опаснији од овог здравственог", каже Хркаловић.
Глигић истиче да нам остаје једино што можемо - маске, дистанца и да се чекају вакцине.
„Вакцина неће искоренити корону, она нема ту моћ. Она ће је само смањити и свести је на разумну меру", каже.
Како наводи, корона ће се и појављивати и ако је елиминишемо, јер ће се, зато што долази из природе, вероватно претворити у сезонску болест.
„Не можемо запалити све шуме у којима живе све те животиње које носе корона вирусе, има их безброј", каже Глигић
Она истиче да не знамо када ће се који вирус појавити и да се ни о корони вероватно још не зна доста тога.
Проблем је, истиче, што наука сада готово да нема времена за сумирање јер је сваким даном бомбардована хиљадама нових случајева.
„Сада иде - санирај ово што гори, а после ћемо видети шта је још у жару", истиче.
У међувремену, каже изрека, жив се човек на све навикне.
„Истина је да се полако навикавамо, али короне се нећемо решити ако се сви не ангажујемо. Хоћемо, али ће трајати дуго", истиче она.
Глигић, која има 87 година, каже да се донедавно није бојала, али се то променило.
„Сада стално говорим деци 'немојте ми шетати около да ми донесете корону'.
„Више бих волела да умрем природном смрћу него од короне, да ме стављају тамо на респираторе".
