Музика и Ђорђе Балашевић: Од парка, преко клупе, до музеја - како регион памти Панонског морнара

Две старије жене по лепом пролећном дану седе на клупи у једном од подгоричких паркова и безбрижно ћаскају o актуелностима у Црној Гори.

Недалеко од њих, на једној од великих плоча које израњају из траве уз стазу, речи кантаутора Ђорђа Балашевића маме пролазнике да на трен застану и погледају их.

„Постоји милион градова у које можеш да одеш, али само један у који можеш да се вратиш", пишe на њој.

Новосадски музичар и писац преминуо је 19. фебруара 2021, a само неколико месеци касније Подгорица је добила Парк Ђорђа Балашевића.

„Обожавам га, његову поезију, био је велики и песник и певач", каже 83-годишња Илинка док одмара на клупи у парку у близини њеног дома.

У ту оазу, како каже, долази неколико пута дневно - некад сама, некад са ћерком.

„Верујте ми, када је умро, плакала сам седам дана", додаје њена ћерка Весна.

Две године после смрти, Балашевић има и клупу у Пули, граду на хрватском приморју, његово име (барем незванично) носи и један мост у Тузли, граду у Босни и Херцеговини, док у Новом Саду има мурал - иако је он уништаван неколико пута.

„Верујем да људи траже начине да искажу поштовање - некад је то неспретно, некад је то лепо", каже за ББЦ на српском Јелена Балашевић, ћерка Ђорђа Балашевића.

Она ипак додаје да „није фасцинирана" ни парком, ни клупом, ни муралом, за које истиче да нису урађени у договору са Фондацијом Ђорђа Балашевића.

Њу су основали чланови његове породице, са циљем „заштите личног имена, пијетета и целокупног стваралаштва" Ђорђа Балашевића, а која у пракси контролише и ко сме да изводи музику Панонског морнара.

Једино јој је, каже, била дирљива „слика из дворишта основних школа по региону, где су клинци садили липе и багрење", као у песмама њеног оца.

Такву акцију, између осталог, организовала је Основна школа „Бранислав Нушић" недалеко од Ниша, која је посадила 68 садница белог багрема.

У њиховој хладовини, навео је тада директор школе Марко Ристић, „неки нови клинци ће се заљубљивати, одљубљивати, волети и учити".

План је и да Балашевић у Новом Саду добије и музеј, али су се поједини грађани противили да он буде изграђен у парку.

Парк у Подгорици

Мир парка у поподневним часовима ремете једино дечија граја и шкрипање ланца на љуљашци.

Деца се уз цику и вику јуре по трави прошараној хладом оближњих дрвећа.

„Ко није дрво разумео прво, па тек онда садио, тај није ништа урадио и схватиће кад-тад, да не зна шта је хлад", поручује им оближња табла која гледа право у њих.

У парку, отвореном 11. маја 2021, на Балашевићев 68. рођендан, укупно има 11 таквих табли са Балашевићевим цитатима, а засађено је и 68 садница дрвећа.

Међу њима и један орах, као у песми Неки нови клинци.

„Први пут смо овде, и свиђа ми се", каже 34-годишња Адела Диздаревић из Подгорице, док љуља поспано дете на љуљашци.

„Све смо причали 'доћи ћемо, доћи ћемо' и никако да то заиста учинимо."

Њен супруг Синан додаје да је лепо што има све више паркова „по коме год се звали", а посебно оних који су прилагођени за најмлађи узраст.

„Али је лепо што се зове по Балашевићу", истиче.

„Имао је он неки посебан однос према свим градовима бивше Југославије, па и према Подгорици, тако да је лепо што смо му посветили парк - само треба да га чувамо."

На самом улазу у парк је и мала јавна библиотека покварених врата, а на којима је и јасно упутство за употребу.

Тог дана у њој се могла наћи свашта, од Историје народа Федеративне Народне Републике Југославије, преко Приручника за сексуално и репродуктивно здравље, до зборника радова о Карађорђу, вођи Првог српског устанка.

Недалеко одатле на једно од клупа седи 34-годишњи Василије, који каже да „није прави саговорник" за ову тему.

Не смета му, наводи, да се парк зове по Балашевићу, иако није његов фан „ни музички, ни идеолошки".

„Боље да су ту стихови Десанке Максимовић или Алексе Шантића, али свакако само да буде што више паркова - како ће да се зову, мање је битно."

Који трен раније Весна је као један од разлога због чега воли Балашевића навела и то што је био „велики пријатељ Мила Ђукановића и Црне Горе".

После Балашевићеве смрти, досадашњи председник Црне Горе Ђукановић је навео да је „остао без поузданог пријатеља".

„Уз Ђорђев непревазиђени шарм и непоновљиви дух и његове песме, које су биле саставни део свих наших радости, лакше смо подносили и заједничке изазове и несреће које су нас задесиле", пише у телеграму вишедеценијског лидера Црне Горе.

Памтиће га, додао је, и по „једном од најлепших, најсадржајнијих и најдражих писама које је икада добио".

Црна Гора је независност од Србије стекла после референдума из 2006, на чему је Балашевић писмом „Разгрнули сте мрак" честитао Ђукановићу.

Србији је тај референдум, навео је тада Балашевић, учинио добро, јер ће „можда суочавање с васионском усамљеношћу најзад довести и до сагледавања разлога за ту усамљеност".

Непријатно му је само, додао је, јер „још не зна где је тачно та фамозна граница између Црне Горе и Србије… Граница између нас".

„Јер свашта сам био у овом животу, једино још нисам био странац у Црној Гори", писао је новосадски кантаутор.

Градоначелник Подгорице Иван Вуковић, члан Ђукановићеве Демократске партије социјалиста, приликом отварања парка изјавио је да је било разних идеја како да се град одужи Балашевићу.

„Проговорила је Подгорица, проговорила је Црна Гора, на стотине људи је писало, сугерисало да то буде парк, јер паркови трају дуго, а успомена на Балашевића треба да траје вечно", навео је тада Вуковић.

Лична карта: Ђорђе Балашевић

Рођен је 11. маја 1953. у Новом Саду, где је завршио основну школу и гимназију.

Музичку каријеру је започео у бенду Жетва, и већ на почетку снимио хит песму У раздељак те љубим која је остварила велики успех.

По напуштању тог бенда оформио је групу Рани мраз познату по „химни генерације" - Рачунајте на нас.

У солистичке воде је кренуо 1982, снимивши током каријере више од десет албума.

Иза себе је оставио велики број хитова попут Не ломите ми багрење, Де мол, Неки нови клинци, Девојка са чардаш ногама и многе друге.

Написао је и неколико романа - последњи је објављен 2017. године под називом Календар мог детињства - а остварио се и као глумац у неколико серија и филмова.

Као редитељ окушао се 2010. филмом Као рани мраз, у ком Раде Шербеџија игра старог Васу Ладачког, једног од најпознатијих ликова из његових песама.

О свему томе данас се брине његова фондација.

„Свака изузетна личност на овој планети, било да је реч о музици или о спорту, мора да има фондацију која ће штитити лик и дело, да не догоде ствари које су недопустиве и смешне", наводи Јелена Балашевић.

„Фондација највише заступа идеје које нам је он за живота у много прилика успео да пренесе о томе како сматра да би његово дело требало да се чува и на који начин би требало да постоји."

Током 1990-их Балашевић се јавно супротстављао режиму Слободана Милошевића, а на концертима га је редовно критиковао и исмевао.

У годинама рата на простору бивше Југославије заузео је чврст антиратни став.

Последњи политички ангажман имао је 2008, када је на председничким изборима подржао Бориса Тадића и учествовао у предизборној кампањи.

Иако су га многи сматрали титоистом и југоносталгичарем, на концерту у Сплиту пре неколико година је одбио да изведе нумеру Рачунајте на нас, коју многи доживљавају као „химну генерације" која је одрастала у некадашњој држави.

„Децо, оканите се тих тема. Вечерас је ту с нама Дино Рађа, великан светског спорта. Такве ствари треба да вас веселе, а не Југославија. Југославија није ваљала, да је ваљала не би се онако крваво распала", навео је.

„Мене зову југоносталгичарем, али ја сам југопластичар. Мени недостаје (кошаркашки клуб) Југопластика, мени само недостају та времена, а не та држава."

Био је међу првим уметницима који су после ратова на простору бивше Југославије почели да наступају по некадашњим републикама.

Први послератни концерт је одржао 1998. године у препуној сали Скендерија у Сарајеву, а радо виђен гост био је и у Хрватској, где многи памте његове концерте у пулској Арени.

Милан Јанић, један од Балашевићевих љубитеља, после његове смрти покренуо је и идеју да се деоница аутопута од Београда до границе са Хрватском назове по кантаутору.

„Прво, цео тај пут налази се у Панонској низији, друго, већи део пута је у Војводини, а мислим и да бисмо давањем имена путу показали јасну поруку нашим западним комшијама - Хрватској и БиХ, пре свега - како видимо будућност у нашим односима.

„Ако му дамо име по Ђорђу Балашевићу, онда те односе видимо као пријатељске, као односе сарадње, међусобног разумевања и поштовања", навео је тада Јањић за Н1.

Балашевић је последњи концерт одржао 25. јануара 2020. године у Крагујевцу.

Клупа, мурал и музеј

„Бећарац", црним ћириличним словима пише на белом платну - у центру Загреба.

Алузија је јасна - „да ми је још једаред проћи Илицом (познатом загребачком улицом), па да бећарац нашврљам ћирилицом" гласи део песме Стих на асфалту.

Неколико сати пре тога регионом је прострујала вест да је Балашевић преминуо и Загрепчани су изашли на улицу да му одају почаст, уз свеће и његове песме.

Сличних скупова било је у Новом Саду, Београду, Подгорици, Никшићу, Цетињу, Љубљани, Марибору, Сарајеву, Скопљу, Сплиту, Ријеци и Пули.

О железничкој станици у Пули Балашевић је певао у песми Опрости ми, Катрин, због чега су се грађани управо на том месту окупили.

Покренуто је и неколико иницијатива како одати почаст кантаутору, да би град на крају у Колодворској улици добио клупу Ђорђа Балашевића.

На каменом седишту, на неколико језика, пише: „На станици у Пули…".

„Ово је само скроман допринос омиљеном певачу који је опевао Пулу и која му је доиста била важна", изјавио је тада градоначелник Пуле Филип Зоричић.

„Радо јој се враћао, увек препун емоција, разумевања и добре енергије."

Јелени Балашевић се не свиђа идеја да „неко седи на стиховима њеног оца", као ни све што се дешавало око мурала у Новом Саду.

„Направљен је из три пута - први пут уопште није личио на Ђолета, око чега су и фанови реаговали, док су други пут написани стихови који нису његови.

„То је један пример због ког Фондација Балашевић, мора да постоји - ни ту једну просту ствар нису успели да ураде из прве и како треба", каже.

Балашевићев мурал уништаван је неколико пута - у мају 2021, јуну 2022, октобру 2022, марту 2023. - и то исписивањем усташких симбола и увреда.

Исто је прошао и његов мурал у Пожеги, само неколико сати након што је завршен.

За то време Нови Сад се још од јесени 2021. спрема за спомен-музеј Ђорђа Балашевића у Универзитетском парку.

Међутим, део становника насеља Лиман - где је музеј планиран - побунио се против његове изградње у парку, иако истичу да је тај музеј граду потребан.

„Тражимо да тај парк остане зелен, да га користе студенти, професори, да могу да се опусте, одморе, да могу ту да сачекају своја предавања, испите и да остане као једина оаза нашег Лимана 1", наведено је на протесту.

Јелена Балашевић сматра да би таква реакција уследила „шта год да је предложено - плоча, биста, споменик, назив улице, хотел, фонтана".

„Ти исти који се буне против музеја живе тамо где мурал једном песнику, нема везе што је он мој тата, свако мало неко шара кукастим крстовима, ђавољим роговима и усташким симболима", каже она.

Крајем децембра 2021. представљено је и идејно архитектонско решење музеја.

„Тај процес је у току, а ми као породица немамо везе са тим осим што смо подржали иницијативу и што нам се чини као лепа прича", каже Јелена Балашевић.

Милош Вучевић, бивши градоначелник Новог Сада, а данас министар одбране, изјавио је тада да ће градска управа у потпуности подржати изградњу музеја.

Он је раније навео да је Балашевић заслужио да нека новосадска улица или мост добију његово име, али да он сам није желео да му се „подижу споменици нити именују улице његовим именом", што је град поштовао.

О љубави

Две године после Балашевићеве смрти, његов Васа Ладачки и даље девет дана не излази из биртије - чудна сорта, кажу - а синови јединци на прославама рођендана, чим казаљке откуцају поноћ, одмах поруче „матер свима", док штикла клеца.

Његове песме и даље се слушају и воле широм региона.

„Мене то никада неће престати да радује - никада се нисам навикла и никада ми то није постало уобичајено", каже Јелена Балашевић уз осмех.

„Али јесте ми нормално да тату људи толико воле и то је највеће наслеђе које је он оставио нама, да нам се радују неки непознати људи управо због тога што је он ширио љубав, мир и поезију."

Са свим тим људима, наводи, данас се „не упознаје, већ препознаје".

Говорећи о томе како Балашевића људи све данас памте, одговара да је „још рано доносити закључак", али да око тога „неће бити никакве дилеме".

„Све те клупе, сви ти паркови, све је то много више осетљиво на време него његова поезија и личност… Иако је рано о томе доносити закључак, сигурна сам да његово дело и лик никада неће бити заборављени", сматра она.

Весна и Илинка у подгоричком Парку Ђорђа Балашевића за то време и даље уживају у лепом времену, разговору и цитатима са 11 табли.

У даху, понекад и истовремено, у дуету, настављају исказивање љубави према Балашевићу, али и Војвођанима.

„Обожавам их - снаха ми је из Новог Сада", каже Весна уз осмех.

„А Балашевићеве све песме знам, била сам и на концерту у Црногорском народном позоришту… То је спектакл био, нешто што се памти целог живота."

Погледајте видео: Времеплов кроз Југославију - новосадска гаража која крије успомене

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk