Да ли опсесивни сањари живе у 'паралелном свету'

Моја сањарења су толико живописна и упечатљива да могу да се расплачем или смејем наглас, кажем Колину Росу, психијатру и истраживачу из Сједињених Америчких Држава (САД).

Говорим му и да могу да уроним у маштарења и да их прекинем кад год пожелим, као и да у њима уживам.

Одушевљен је мојим „изузетним даром" и предлаже ми да размислим о глумачкој каријери.

У то нисам баш сигурна, али радо прихватам комплимент.

Али шта ако не можете да се отргнете од тог унутрашњег биоскопа?

Управо је то проблем људи који имају стање познато као маладаптивно (неприлагођено или опсесивно) сањарење.

Када су будни, они често проводе више од половине времена стварајући у глави сложене и детаљно разрађене маштарије са причама и ликовима.

У екстремним случајевима људи могу да сањаре и до 12 сати дневно, каже Рос.

Заплети њихових прича могу да трају деценијама.

То можда звучи дивно и надахњујуће, али ови људи су толико уроњени у њихов унутрашњи свет да то може да им изазове велике поремећаје у свакодневном животу и створи велику узнемиреност.

Ова појава није ни приближно ретка како многи можда мисле.

„Вероватно се јавља код два до четири одсто одрасле популације", каже Рос.

Како онда да знате када ваше сањарење постаје проблем?

И како може да се лечи?

'Потпуна заокупљеност'

Пре свега, сањарење само по себи није лоше.

Напротив.

„Да уопште не сањарите, жалио бих вас", каже Рос.

Сањарење се углавном сматра нормалном менталном активношћу коју упражњавају скоро сви.

На основу упитника које људи сами попуњавају, истраживачи процењују да између 30 и 50 одсто менталних активности док смо будни трошимо на мисли које нису повезане са оним што радимо у том тренутку.

Сањарење не само да може да допринесе регулисању осећања, емпатији и креативности, већ може и да ублажи досаду и помогне људима да пронађу смисао у животним искуствима.

Међутим, маладаптивно сањарење може „потпуно да заокупи" људе, каже Рос.

„Изазива узнемиреност и омета вашу способност да нормално функционишете, али настављате то да радите због његове компулзивне природе".

Управо због тога маладаптивни поремећај - понашање подразумева обрасце мишљења или реакције које ометају свакодневно функционисање.

Када се на крају „пробуде" из таквих епизода, опсесивни сањари њихове маштарије често доживљавају као узалудне и губитак времена.

Ипак, природа зависности значи да се циклус наставља, и веома је тешко прекинути га.

Узмимо за пример искуство Кајле Борчердс.

Сећа се да је још од четврте године у њеној глави стварала „друге светове".

То се додатно појачало после преласка у нову школу, где су јој се друга деца ругала због њеног нагласка.

Те приче у глави су постале њено „сигурно уточиште", где „ме нико није задиркивао и где су ме људи волели".

Њена сањарења су временом прерасла у компулзивну навику која је трајала сатима.

„Био је то заиста снажан порив, попут онога када људи кажу да имају неодољиву жељу да, рецимо, претерано једу чоколаду или да непрестано проверавају шта има ново на друштвеним мрежама", каже она.

То је ситуација када здраво понашање може да постане штетно.

„Проблем настаје када неко више не обуздава маштарије, већ оне почну да управљају тим човеком", каже Ели Сомер, професор клиничке психологије у пензији са Универзитета у Хаифи у Израелу.

Управо је он сковао израз „маладаптивно сањарење" и истражује ово стање већ више од две деценије.

Маладаптивно сањарење често се подстиче и одржава слушањем музике или физичким активностима које се понављају, попут ходања тамо-амо или горе-доле.

Око 80 одсто људи користи несвесне физичке покрете да би одржали концентрацију док су уроњени у њихова сањарења.

На пример, Борчердс би сатима возила ролере горе-доле по прилазу кући или ударала лопту о зид.

Због времена које проводе сањарећи, људи који пате од овог стања се природно повлаче из друштвених активности и односа и постају изоловани, што затим ствара зачарани круг стида и кајања.

Погледајте како мелатонин, 'хормон мрака' регулише спавање

'Никада се нисам трудила да напредујем'

Борчердс је тек у раној фази њене каријере схватила да сањарење почиње да је спутава.

„Нисам имала мотивацију.

„Зашто бих улагала много времена и енергије покушавајући да добијем унапређење на послу када то могу одмах да доживим у мојој машти, без икаквог труда, а осећај је 95 одсто једнако добар као у стварности", каже она.

„И када сам имала 40 година, и даље сам радила почетничке послове, јер никада нисам ни покушавала да напредујем".

То има смисла.

„Замислите вашу омиљену телевизијску серију, али сте ви главни јунак.

„Како бисте могли тога да се одрекнете ако ваш стварни живот није ни приближно толико узбудљив?", каже Ванда Фишера, клиничка психолошкиња и директорка истраживања у Међународном друштву за маладаптивно сањарење.

Ако нечије емоционалне потребе нису задовољене, маладаптивно сањарење пружа прилику том човеку да осети као да јесу.

На пример, маладаптивни сањари обично имају снажан осећај присутности у тим маштаријама и често су у њима вољени или су хероји.

Марија, која није желела да јој се објави презиме, често је маштала да стоји на позорници пред публиком која је посматра, и да је успешна и призната.

Такав мотив се можда јавља зато што људи који пате од маладаптивног сањарења имају „осећај стида који је повезан размишљањем: 'Можда нисам довољно добра таква каква јесам, можда ме људи не воле такву каква јесам или не могу да покажем своје право ја'", каже Фишера.

„Фантазије су увек пуне повезаности са другима... тако да оне само показују ту очајничку потребу да се ублажи осећај усамљености и изолације".

Марија признаје да се као дете осећала усамљено.

Сатима би се у столици њихала напред-назад док је слушала музику да би лакше уронила у њена сањарења.

„То вам непрестано заокупља пажњу.

„То је нека врста паралелног света", каже она.

Родитељи и наставници нису успевали да схвате природу њене борбе.

„То ме је много ометало, па нисам могла да учим, а људи су аутоматски мислили да једноставно не желим или да сам лења".

Марија је осмишљавала различите приче и ликове, од којих су неки били потпуно измишљени, а неки засновани на стварним људима, и могла је да буде опседнута истом причом и по годину дана.

Данас, како каже, има „довољно прича за десет филмова".

Када би завршила сањарење, ништа није радила са тим материјалом - није га ни записивала, а била је веома свесна колико је времена изгубила.

Као и многи други, за маладаптивно сањарење сазнала је тек у одраслом добу и осетила је огромно олакшање када је схватила да није једина.

„Одрасла сам мислећи да сам можда чудна", каже она.

Зашто неки људи пате од маладаптивног сањарења

Маладаптивно сањарење је повезано са различитим факторима ризика који, чини се, повећавају вероватноћу његове појаве.

На пример, поједине студије повезују га са траумама из детињства, као што су занемаривање, емоционално злостављање и проблеми са приврженошћу.

Такви људи могу да га користе као начин да побегну од болних сећања и осећања.

Може да представља и начин суочавања са изазовима који произлазе из неуродиверзитета или неуроразличитости - концепта да мозак може да функционише на другачије начине и да су те разлике просто природне варијације у људском мозгу.

У студији спроведеној на 235 одраслих са дијагнозом поремећаја из спектра аутизма, 43 одсто испитаника пријавило је искуства маладаптивног сањарења, а она су била тесно повезана са усамљеношћу и тешкоћама у регулацији осећања.

Друга истраживања су показала снажне везе или сличне когнитивне карактеристике између маладаптивног сањарења и дисоцијативних, односно компулзивних поремећаја, као што су поремећај пажње уз хиперактивност (АДХД) и опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП), као и депресије и анксиозности.

Када је имала 18 година, Борчердс је дијагностикована депресија.

„Проблем је била депресија, а ја сам се са њом носила тако што сам се искључивала из стварног живота", каже она.

У 40-им годинама провела је месец дана на психијатријском одељењу где је лечена од депресије и коначно је осетила да је добила потребну помоћ.

То је истовремено представљало прекретницу да успостави контролу над њеним сањарењима, која су поново постала креативна и пријатна, а компулзивна потреба за њима је нестала.

Марији није дијагностикован ниједан поремећај менталног здравља, али ради са специјализованим терапеутом који јој помаже.

„Код АДХД-а, преклапање са маладаптивним сањарењем је посебно важно, јер претерано маштање може другима да изгледа као непажња.

„Код ОКП-а постоје заједничке карактеристике, као што су наметљивост, компулзивности и тешкоћа да се неко одвоји од одређеног обрасца понашања", каже Сомер.

Али, како наглашава, „преклапање не значи да је реч о истој ствари".

„Тренутни докази указују да маладаптивно сањарење не може у потпуности да се сведе на АДХД или ОКП.

„Оно има посебну феноменологију (субјективно искуство), усредсређену на урањање у наративне фантазије, дисоцијативну заокупљеност и снажну емоционалну везаност за унутрашњи свет."

Дакле, да ли је маладаптивно сањарење стратегија суочавања која помаже људима да се носе са стварним животом или је дисоцијативни поремећај који их удаљава од реалности и њиховог стварног идентитета?

Докази указују да је често и једно и друго, каже Сомер.

„Код многих маладаптивно сањарење почиње као стратегија суочавања, нарочито са усамљеношћу, стресом, патњом повезаном са траумом или незадовољеним емоционалним потребама.

„Али код једне подгрупе, оно се развија у хронични, компулзивни и дисоцијативни образац менталног функционисања", објашњава он.

„Због тога бих га описао као стратегију суочавања са маладаптивним поремећајем која у клиничком облику може да прерасте у засебан дисоцијативни", додаје.

Лечење маладаптивног сањарења

Важно је имати на уму да, иако Сомер и његове колеге сматрају да је маладаптивно сањарење клиничко стање, оно још није званично признато у Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје нити у Међународној класификацији болести (МКБ).

Још не постоје истраживања на великом броју испитаника која би прецизно утврдила распрострањеност маладаптивног сањарења, иако има много мањих студија.

Због тога није успостављен стандардни третман заснован на доказима, каже Сомер.

„Ипак, први клинички резултати су охрабрујући", каже он.

„Извештаји о пацијентима и почетне студије лечења указују на то да циљана психотерапија може да помогне, нарочито када се бави окидачима, компулзивним урањањем у маштарије, контролом пажње, регулисањем осећања, и осећајем стида", указује.

Клинички циљ обично није уклањање маште, већ враћање могућности избора, флексибилности и контроле, како би способност маштања служила животу уместо да га замени, додаје Сомер.

Пронаћи терапеута који познаје маладаптивно сањарење и зна како да га лечи није нимало лако.

Погледајте зашто су плишане играчке добре и за одрасле

Али ако осећате да вас сањарење потпуно обузима, Фишер саветује да пре одласка на терапију покушате да примените следеће стратегије:

„Имам пацијенткињу која каже да не може да сањари када јој је мачка у соби, па је мачка стално у соби", каже Фишера.

Опоравак од маладаптивног сањарења може да захтева много труда, али може да се превазиђе, додаје.

Узмимо за пример Марију, која је открила да ужива у писању, па сада уместо сањарења, њене приче записује.

Борчердс данас има здрав и позитиван однос према сањарењу.

Модератор је у заједници на платформи Редиту намењеној људима који пате од маладаптивног сањарења.

Платформа, са око 18.000 посетилаца недељно привлачи све више оних који сумњају да имају ово стање.

„Не мора да траје заувек", поручује Борчердс свима који се боре са маладаптивним сањарењем.

Она жели да слави приче у њеној глави, јер су њени ликови „веровали у мене када ја нисам веровала у себе".

„Није проблем имати приче у глави, већ бити зависан од њих.

„И то је разлика коју скоро нико на друштвеним мрежама не препознаје".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk