Брегзит, 10 година после: Новог премијера чекају крупне одлуке о Европи

Са носталгично офарбаним коњићима златне гриве, француском шансоном која одјекује док се окреће у круг, Карусел де Сан Пјер, поред обожаване базилике Сакре Кер, суверени је фаворит међу туристима у Паризу.

Али недавно, док сам гледала како се вртешка окреће на те романтичне француске мелодије, више него било шта друго, подсетила ме је на Брегзит.

Прошло је десет година откако је Уједињено Краљевство гласало да напусти Европску унију.

Готово моментално, из перспективе ЕУ, Велика Британија се урушила, упустивши се у вишегодишњу политичку кризу док се земља делила, борила и вртела у круг – не много другачије од осликаног рингишпила.

И сада, ево нас опет.

Седам британских премијера у овој деценији од изгласавања Брегзита – пошто је сер Кир Стармер поднео оставку у понедељак.

И бременита – наизглед циркуларна – расправа о ЕУ: до које мере треба Велика Британија да се приближи Бриселу у економском погледу – и те како се вратила на британски домаћи политички дневни ред, покренута од Стармерове лабуристичке владе.

Шокирани друштвеном и политичком имплозијом након гласања Велике Британије да изађе (британски парламент је традиционално био сматран најстабилнијим и најцењенијим у Европској унији), партнери из ЕУ кажу да су се у међувремену, током деценије, навикли на ролеркостер савремене британске политике.

Искрено, ако погледате велике ЕУ играче Француску и Немачку, ни њихова домаћа политичка сцена не би баш могла да се опише као мирно море.

Али зар британска политичка нестабилност неће омести нове преговоре са ЕУ, које је покренуо Стармер, у декларисаном покушају да прекине пост-брегзитовску црвену траку и појача британску посрнулу привреду?

Брисел претпоставља да ће се ови преговори наставити и под његовим наследником, мада је у понедељак саопштио да разматра да ли да настави са самитом планираним са Стармеровом владом за крај јула.

Мишел Барније је био главни преговарач ЕУ током година често жучних преговора око Брегзита.

Ових дана је и даље велико име француске политике – посланик десног центра који је пре две године накратко био премијер и од ког се очекује да уђе у ринг на предстојећим председничким изборима у земљи.

Срела сам се са Барнијером у његовој збијеној канцеларији поред француског парламента.

Његов став је у суштини да ЕУ мора да прихвати испружену руку кога год да Велика Британија постави на плесни подијум да је заступа.

„Морамо да изађемо на крај с овом ситуацијом и да је поштујемо“, рекао ми је он.

„Доћи ће нови британски премијер и ми ћемо сарађивати са њим. Погледајте шта се десило током преговора око Брегзита. За четири године сам радио са четири различита британска преговарача. То је такође била нестабилна ситуација, али смо се изборили.“

Током тих дугих година често свадљивих преговора о Брегзиту, Барније је био славан међу нама новинарима зато што је дао да му се изради шоља за кафу са слоганом: Само смирено и настави да преговараш.

То је прилично смела парафраза узречице Само смирено и настави која је настала у Великој Британији 1939. године као владин пропагандни плакат за Други светски рат, осмишљен да одржи морал и одлучност јавности.

Барније је такође био славан зато што је наводно био неумољив пред британским захтевима за „специјални договор“ са ЕУ.

И не много другачији од онога париског рингишпила, слични британски аргументи чини се да су поново испливали сада када је лабуристичка влада покушала много више да се приближи деловима јединственог тржишта ЕУ, а опет да не пошаље превише новца преко Ламанша, или прихвати слободно кретање радника ЕУ у Велику Британију, где дивља расправа о имигрантима.

Ово је „пробирљивост“ за коју је Брисел пре 10 година рекао да је неће толерисати.

Уједињено Краљевство није могло да напусти клуб, а да и даље задржи најдраже привилегије.

Претња ЕУ изнутра

Извештавала сам за ББЦ о свим обртима и заокретима тих преговора, али спољни свет се од тада драматично променио.

Бивши најбољи пријатељ Европе, Сједињене Америчке Државе, под Доналдом Трампом постао је непредвидљив, чак и агресиван према бившим савезницима.

А затим је ту Русија, која води динамични рат на европском тлу, у Украјини, и хибридни рат, у погледу дезинформација, саботаже и много тога још, широм остатка континента.

А ко може да заборави Кину?

Европски главни ток верује да се ЕУ суочава са егзистенцијалном претњом из самог блока такође, са евроскептичним партијама које постају све јаче у многим земљама.

Да ли би појачана синергија са Уједињеним Краљевством – другом највећом економском и војном силом у Европи, упркос њеним добро познатим проблемима – могла да послужи као предност за ЕУ у овим новим околностима?

Тешње одбрамбене везе добрано се успостављају већ неко време.

А шта је са привредом?

Говорећи са мном недуго после оставке сер Кира Стармера, Мишел Барније ми је рекао да према његовом мишљењу ЕУ „искрено поздравља“ било какав британски захтев за тешње односе.

Он каже да још види британску одлуку да напусти јединствено тржиште као губитак за обе стране.

Али је и инсистирао, као и увек, да је јединствено тржиште драгуљ у круни Европске уније.

Поготово у светлу тешких времена у којима се Европа обрела, Барније инсистира да Брисел не сме и не треба да угрози највећу предност да би правио специјалне погодбе са Уједињеним Краљевством.

„Налазимо се у много опаснијем, нестабилнијем, крхкијем свету, и морамо да очувамо наше предности и очувамо наше јединство. У томе је поента за нас.

„Нема агресије, нема осветничког духа према Великој Британији, али Велика Британија мора да разуме да неће бити могуће раставити или угрозити јединствено тржиште... Не смемо да преузмемо тај ризик.“

Барније је потом описао оно што доживљава као додатну претњу ЕУ из њених властитих редова, повлачећи паралелу са лидером британске Реформске странке Најџелом Фаражом, који је пре Брегзита био члан Европског парламента.

Фараж је био славан по вођењу дуге и агресивне кампање за излазак Велике Британије из блока.

„У многим нашим земљама имамо наше Фаражеве, као што је Ле Пен или Бардела [председнички кандидат Националног савеза (Rassemblement National) ако Ле Пен не буде могла да се кандидује због оптужби за корупцију] у Француској на крајњој десници“, додао је Мишел Барније.

„Имате много Фаражева у Европи који желе да нас униште. Нема шансе, нема шансе.“

Фараж је често изјављивао како „мрзи“ ЕУ, али воли Европу.

Негирао је да је његов циљ да потпуно уништи ЕУ.

Шта би 2027. могла донети за ЕУ

Ипак, Мишел Барније страхује (а далеко од тога да је усамљени глас у круговима ЕУ) да ако компромитујете правила Брисела и направите атрактивне економске погодбе са земљама које нису чланице, као што је Велика Британија, то ојачава евроскептичне странке које позивају на излазак њихових земаља из ЕУ или ће драстично ослабити заједничка правила и прописи који држе земље ЕУ на окупу.

Управо је то оно што Фабрис Леђери има на уму.

Он је члан Европског парламента за ултрадесничарски Национални савез Марин Ле Пен и веома близу вођству странке.

Проћаскала сам са њим у трачарењу склоном пренатрпаном кафићу у Европском парламенту у Бриселу.

Био је врло оптимистично расположен.

„Веома смо самоуверени да ће 2027. бити веома важна година, прекретница, ако добијемо изборе у Француској“, рекао ми је он.

Анкете указују да евроскептична партија Марин Ле Пен има веће шансе него икад да освоји француско председништво.

Француски председник има огромна овлашћења у спољној политици, где се убрајају и послови ЕУ.

Као најистакнутија земља у ЕУ, уз Немачку, то би могло да има огроман утицај на Брисел.

Леђери ми је рекао да Национални савез жели да ЕУ буде много строжа према не-ЕУ миграцији и да укине амбициозну зелену регулативу, коју описује као „глупост“ и штетну по европску индустрију.

Његова партија жели да смањи француске доприносе буџету ЕУ.

Он се већ дуго противи слању војне помоћи Украјини.

Широм Европе, 2027. је мега изборна година.

Леђери и Национални савез се надају да ће сродне евроскептичне партије освојити већину или значајне улоге у коалиционим владама у великим ЕУ силама, Италији, Шпанији и Пољској, баш као и Француској.

Заједно имамо могућност да променимо ЕУ изнутра, каже Леђери.

Чак и сама, Француска би могла да сруши ЕУ на колена у многим погледима.

Само помислите како је изричито евроскептични бивши премијер једне много мање Мађарске Виктор Орбан успевао да замрзне и нарушава заједничке одлуке ЕУ у прошлости.

„Спремамо се за будућност“, рекао ми је Леђери у поверењу.

„Имао сам част да пратим господина Барделу до Лондона, кад се срео са господином Фаражом, пре Божића.

„Ако Фараж буде постао следећи британски премијер, а ако Национални савез дође на власт у Француској следеће године, могу вам рећи да видим могућност велике сарадње.“

ЕУ после Брегзита

Фаражева политичка судбина се помно прати овде.

Колико год би ЕУ волела да јој се Велика Британија економски приближи, Брисел жели да зна дефинитивно шта огромна већина британског народа жели од ЕУ и шта је спремна да уступи у замену.

Тек ће тада, речено ми је, ЕУ размотрити закључивање веома значајних погодби са британским премијером.

Све до тад, сем оних земаља ЕУ које највише тргују са Великом Британијом (као што су Ирска, Белгија и Холандија) и стога пате са брегзитовском бирократијом такође, већина каже да су задовољни статусом кво – Споразумом о трговини и сарадњи (ТЦА) који су потписали ЕУ и УК на завршетку њихових пост-брегзитовских преговора.

А кад је реч о самој ЕУ, фасцинантно је да је 2016, после британског гласања о Брегзиту, владала широко распрострањена прогноза „домино ефекта“.

Италија ће изаћи следећа, затим Данска или Шведска.

Изаћи ће и Француска.

Све снажније евроскептична партије ЕУ позивале су на Фрегзит, Свегзит, Италегзит и много тога још.

Али то се није десило.

Зашто?

Према немачком конзервативном посланику Европског парламента Дејвиду Мекалистеру, гласачи ЕУ видели су како Велика Британија понире у кризу после гласања за Брегзит; пратили су дуге и болне преговоре са ЕУ који су уследили и одлучили да све то није вредно тога.

Деценију након Брегзита, нова анкета Истраживачког центра Пју сугерише да је гласање које је озбиљно нарушило британско јединство можда помогло да ЕУ сабије властите редове.

Широм Велике Британије и седам земаља чланица ЕУ, праћене доследно од 2016. године, 62 одсто испитаника сада има позитиван став према ЕУ, у поређењу са 49 одсто пре једне деценије.

Армида ван Риџ из Центра за европску реформу указује на обновљене напоре дугог списка европских земаља које желе да се придруже редовима ЕУ – ниједна од њих више од Украјине.

Истовремено, као што смо већ поменули, међу постојећим земљама чланицама ЕУ, популарне су националистичке евроскептичне партије.

Док традиционалнији европски лидери, од немачког Мерца до француског Макрона и пољског Туска делују намучено, слабашно чак.

Већина Европљана каже како верује да је ЕУ далеко од савршенства, али, поготово после руске инвазије на Украјину 2022. године, одлучили су да је, у нашем турбулентном свету, сигурније у групи.

Боље је држати се заједно.

Француски Национални савез, немачка АфД, аустријска Слободарска партија и друге прилагодиле су слогане како би се додвориле што већем броју гласача.

Брегзит као тема је историја, рекао ми је Мишел Барније.

Потенцијална раст моћи ЕУ евроспектика брине Брисел.

Истински га брине.

Слика на врху: Геттy Имагес

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk