Осам од 10 најмногољуднијих земаља не учествује на Мундијалу - зашто

Права еуфорија завладала је међу бројним окупљеним љубитељима фудбала 17. јуна, када је аргентинска звезда Лионел Меси постигао његов први гол на Светском првенству у фудбалу 2026. године, хладнокрвно пославши лопту поред голмана Алжира.

Међутим, у тој групи није било ниједног Аргентинца.

Навијачи који су славили и скакали, од којих су многи носили чувене светлоплаво-беле дресове, били су становници Даке, главног града Бангладеша, који су утакмицу пратили на једном од бројних места на отвореном где заједно гледају преносе утакмица.

Слична страствена окупљања на улицама организују се и у градовима у Индији и Индонезији.

Ови љубитељи фудбала навијају за Месија и његове саиграче јер њихове репрезентације више пута нису успеле да изборе пласман на Светско првенство.

Од 10 најмногољуднијих земаља света, само две учествују на овогодишњем Мундијалу - Сједињене Америчке Државе (САД) и Бразил.

Још две - Русија и Нигерија - играле су на многим претходним светским првенствима.

Кина и Индонезија су само једном учествовале на најпопуларнијем спортском догађају на планети.

Индија ( најмногољуднија земља света), Бангладеш, Етиопија, и Пакистан за сада само могу да сањају о наступу на Мундијалу.

Истина, Индија се технички пласирала на Светско првенство 1950. године у Бразилу, али је од учешћа одустала мање од месец дана пре почетка турнира.

„Неприхватљиво је да земља која има милионе љубитеља фудбала толико заостаје у овом спорту", каже познати бангладешки глумац, писац и заљубљеник у фудбал Одите Карим за ББЦ.

Па зашто је број становника тако лош показатељ успеха у фудбалу?

Да ли је заиста важан број становника?

У теорији, што земља има више становника, располаже већим бројем могућих спортиста.

Седам од осам земаља које су до сада освајале титулу светског првака (Аргентина, Бразил, Енглеска, Француска, Немачка, Италија, и Шпанија) имају релативно велики број становника.

Једини изузетак је Уругвај, али о њему нешто касније.

Међутим, број становника је само један од више важних чинилаца, објашњава британски економиста и универзитетски професор Стефан Шимански.

„Фудбал је веома сличан начину функционисања националних економија.

„Да би напредовале, потребни су људи.

„Али, поред тога, потребни су и капитал и инфраструктура", каже Шимански, коаутор бестселера Soccernomics, књиге која анализом података истражује разлоге спортских успеха и неуспеха.

„У фудбалу то подразумева квалитетне центре за тренинг и способност препознавања и развијања талената".

Шимански истиче да велика већина успешних фудбалских земаља има још једну важну заједничку карактеристику - богатство.

У књизи Soccernomics, Шимански и његов коаутор Сајмон Купер закључују да је за освајање било ког трофеја, државама, по правилу, потребан „просечан годишњи доходак по глави становника од најмање 15.000 америчких долара".

Међутим, Бразил и Аргентина, чији је просечан доходак по глави становника знатно испод овог износа, заједно су освојили чак осам титула светског првака.

То, каже британски економиста, показује колико је важан и трећи чинилац - знање.

„А оно долази са искуством.

„Земље које су освајале Светско првенство управо су оне које су доминирале овим спортом још пре 100 година, пре завршетка колонијализма".

Хватање прикључка

Једноставно речено, успешне фудбалске земље, међу којима су и оне које редовно учествују на великим такмичењима као што је Светско првенство, уједно су и земље које су током историје одиграле највећи број међународних утакмица, нарочито у веома конкурентним регионима као што су Јужна Америка и Европа.

То, на пример, објашњава како је Уругвај, јужноамеричка држава која има свега 3,5 милиона становника, успео да освоји два Светска првенства (1930. и 1950. године).

Фудбалска репрезентација Уругваја, чији је популарни надимак Ла Селесте, одиграла је прву међународну утакмицу 1902. године, када је изгубила од Аргентине 6:0.

То је чак 12 година пре него што је репрезентација Бразила одиграла прву званичну утакмицу.

Афричке и јужноазијске земље, које постоје знатно краће или у којима се фудбал развио касније, морале су много да раде да би надокнадиле заостатак.

Неке земље су оствариле значајан напредак.

Мароко, који је независност од Француске и Шпаније стекао 1956. године, за сада је једина афричка репрезентација која је стигла до полуфинала Светског првенства, и то у Катару 2022. године.

Јужна Кореја, као један од домаћина Мундијала 2002. године, једина је азијска репрезентација која је завршила међу четири најбоље на свету.

„Али онда видимо друге земље, попут Индонезије, Индије, Бангладеша и других, које једноставно не успевају да ухвате корак", каже Шимански.

Економиста сматра да ове земље имају потешкоћа због недостатка средстава и капацитета.

Али, чак и када би улагања била знатно већа, и даље би имале проблеме због мањка стручног кадра, сматра он.

Муке Етиопије

Етиопија се никада није пласирала на Светско првенство.

Ипак, освојила је Куп афричких нација 1962. године, а најближе наступу на Мундијалу била је током афричких квалификација за Светско првенство 2014. године.

Тада је стигла до последње рунде квалификација, али је поражена у двомечу са Нигеријом.

Данас локални медији наводе да је недостатак улагања у фудбал велики проблем у Етиопији.

Један од примера је недостатак одговарајућих стадиона за утакмице прве лиге.

„Ове сезоне одиграли смо више од 380 утакмица на само три стадиона која испуњавају прописане услове", рекао је извршни директор Премијер лиге Етиопије Кифле Сеифе за лист The Reporter 27. јуна.

Недостатак стадиона утицао је и на мушку репрезентацију Етиопије, која је у афричким квалификацијама утакмице на којима је била домаћин морала да игра у Мароку.

Погледајте видео: Село опседнуто Светским првенством

Крикет - препрека или изговор у Јужној Азији?

Поједине земље су на неки начин такође жртве успеха у другим спортовима.

Индија је једна од највећих светских сила у крикету, а професионална лига земље ИПЛ је најбогатија на свету.

Управо то ствара озбиљне проблеме за привлачење младих фудбалу, сматра бивши фудбалски репрезентативац Индије Шјам Тапа.

Успех ИПЛ-а, каже он, навео је родитеље из средње и више средње класе да њихову децу усмеравају ка крикету, а не ка фудбалу.

„Родитељи морају да схвате да и у фудбалу може добро да се заради ако се изгради успешна каријера", рекао је Тапа за ББЦ.

Међутим, Одите Карим указује да Аустралија и Нови Зеланд напредују у фудбалу и успевају да се квалификују на Светско првенство - иако су и они велесле у крикету.

„Популарност крикета је само изговор", каже она говорећи о Бангладешу, где је тај спорт такође изузетно популаран.

„Једноставно немамо одговарајућу припрему нити организациону структуру потребну за пласман на Светско првенство у фудбалу".

Да ли је Кина успавани див?

Случај Кине је можда још загонетнији.

Последњих неколико деценија постала је једна од најуспешнијих држава у историји Олимпијских игара, али у мушком фудбалу не остварује напредак.

„Не постоји ниједан разлог због којег Кина, барем у теорији, не би могла да ствара фудбалере светске класе", сматра Марк Драјер, стручњак за кинески фудбал у Пекингу.

„Главни проблем је што је у Кини све под контролом државе и што се све води одозго ка доле.

„Потребно је да фудбалске одлуке доносе људи из фудбала, али политика је превише умешана".

Кина се није пласирала на Светско првенство још од 2002. године, упркос великим улагањима у фудбал од почетка претходне деценије.

Та улагања су подразумевала и довођење бројних познатих фудбалера из Јужне Америке и Европе у кинеску професионалну лигу да би се подигао квалитет такмичења.

Индонезија је, као и Кина, само једном играла на Светском првенству давне 1938. године, када је наступала као Холандска Индија, тадашња колонија Холандије.

Ипак, у квалификацијама за Мундијал 2026. године остварила је запажен резултат, пошто је стигла до последњег кола квалификација.

Међутим, тај успех вероватно пре може да се припише одлуци да се у репрезентацију уврсте европски играчи индонежанског порекла, уместо домаћих талената.

„Дешавало се да у стартној постави Индонезије буде чак осам или девет фудбалера рођених у Европи", каже Џером Вираван, уредник вести у ББЦ индонежанском сервису.

Пакистан и Бангладеш завршили су наступ у азијским квалификацијама већ у групној фази, без иједне победе у шест одиграних утакмица.

Уз то, од 2017. до 2025. године, ФИФА је чак три пута суспендовала Пакистан из међународних такмичења због политичких сукоба у националном фудбалском савезу.

Погледајте и овај видео: Зашто фудбалски тимови имају 11 играча

Уживање у фудбалској фешти - овако или онако

Због свега тога, љубитељима фудбала у многим земљама света сан о освајању Светског првенства и даље делује веома далеко.

А до тада им је утешна награда да једноставно уживају у фудбалу, каже Карим.

„С обзиром на стварност, не верујем да ћу за мог живота дочекати да Бангладеш заигра на Светском првенству", каже он.

„Али навијачи у Бангладешу ипак желе да уживају у сваком тренутку овог турнира".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk