Катарина Ивановић, сликарка, пионирка и прва српска академкиња

„Отклонивши, господо моја, предрасуду векова, ваша је слава кад ме у число славних мужева увршћујете.

„Народ који такве узвишеног мишљења синове има не може а да место међ' просвештеним народима не заузме."

Овим речима се пре век и по члановима Српског ученог друштва, претече Српске академије наука и уметности (САНУ), обратила прва жена коју су примили.

Била је то Катарина Ивановић, прва српска академска сликарка, која је за почасну чланицу изабрана 13. јуна 1876.

Њен формални пробој међу највеће српске интелектуалце се „и данас чини јако иновативним и прогресивним", каже историчарка уметности Мина Радовановић за ББЦ на српском.

„У српском друштву је тад било учених жена, али су биле врло мало препознате.

„А посебно је њен пријем велики био зато што је била сликарка, јер се уметност тада у интелектуалним круговима посматрала као нешто мање умно од других делатности", описује докторанткиња на Филозофском факултету у Београду.

„Направила је преседан и постала прва школована српска сликарка, била је велики узор и охрабрење за све жене које су желеле да се опробају у сликарству, па после ње примећујемо пораст броја уметница које су се школовале у иностранству", додаје Радовановић.

Ивановић је једна од најзначајнијих представника праваца класицизма и бидермајера у српском сликарству, а усавршавала се у Пешти, Бечу, Минхену, Паризу и Италији.

Прва је српска уметница која је излагала на великим изложбама, попут Академије у Бечу и Светским изложбама у Паризу 1867. и Бечу 1873. (претече данашње изложбе Експо), наводи се на сајту САНУ.

Данас је сачувано мање од 40 њених радова, а 31 налази се у Народном музеју у Београду, пише у музејском каталогу направљеном поводом 200 година од њеног рођења 2011.

Рођена је 1811. у имућној трговачкој породици у месту Веспрем, тада у Хабзбуршкој монархији, а већи део живота провела у оближњем Стоном Београду, данашњем Секешфехервару у Мађарској.

Ивановић је „по свему била јединствена и особена, а формирали су је српско порекло и мађарска култура", каже Петар Петровић, аутор каталога и кустос Збирке српског сликарства 18. и 19. века Народног музеја.

Док ме проводи ходницима музеја, са хронолошки поређаним изложбама, указује ми да приказа мртве природе готово и да нема, све док се не стигне до Катарине Ивановић.

Пажњу ми привлачи детаљ белог и црног грожђа у корпи од прућа на једној од њених слика, толико уверљиво приказани као да гледам фотографију.

„Унела је и мртву природу у српско сликарство и по томе је уз раме са европским сликарством тог времена.

„Само, разлика је што је Катарина била једна једина, а у Европи тог времена их је било много", истиче Петровић.

Прва

Ивановић је од ране младости ишла на приватне часове сликања у Стоном Београду, што тада није била реткост за девојчице из богатих породица.

Тада је било „друштвено прихватљиво" да се жене аматерски баве сликањем, јер је уметност сматрана вештином која „доприноси образовању и развијању укуса", каже Ирена Ћировић, доценткиња Филозофског факултета, за ББЦ на српском.

Али то није била професија којом би се жене јавно бавиле, додаје историчарка уметности.

„Захваљујући породичној подршци и обезбеђеним финансијским средствима, школовање је наставила у Пешти, у приватној сликарској школи, које за разлику од државних уметничких академија нису биле потпуно и институционално затворене за жене", каже.

После учења од чешког сликара Јозефа Пешкија у Пешти, отиснула се у Беч са намером да се образује на тамошњој Академији, која је у то време била конзервативна школа недоступна женама.

Успела је да буде међу ретким студенткињама и у Бечу и у Минхену, сведоче писани извори, додаје Ћировић.

Да би добила такву прилику „морала је да покаже изузетан сликарски таленат и способности", сматра доценткиња.

И то је „важан и редак пример женског уметничког образовања у првој половини 19. века", додаје.

Кад фотографи оживе „Сеобу Срба" и друга дела Паје Јовановића:

Краљица портрета

Током боравка у Бечу, Катаринини родитељи умиру, па јој је помагала мађарска грофица Чаки, позната мецена уметника.

Иако је похађала Академију, није била равноправна са мушким колегама.

„Није јој било доступно сликање по моделу у којем би био укључен мушки акт, односно наг мушкарац који позира, што је тада је било морално неприхватљиво", каже Мина Радовановић.

То се касније видело у њеном раду, јер „није фантастично баратала том врстом анатомије у сликарству", додаје.

Учећи од чувеног немачког професора Валда Милера, овадала је техникама сликања портрета и школе бидермајера, коју одликује једноставна позадина и нагласак на приказаном лику, каже Радовановић.

„То се најбоље види на њеном аутопортрету кроз третман тканине, свиле која се врло живо пресијава, шала од тила и њене косе", описује.

У Бечу се кретала међу српским интелектуалцима окупљеним око Вука Караџића и његове ћерке Мине, као и песника Симе Милутиновића Сарајлије, који јој је посветио стихове песме Тројесестарство 1837, називајући је „најпрвој Серб-Красарком“, стоји у каталогу Народног музеја.

Ивановић је и насликала портрете Милутиновића Сарајлије, чланова династије Карађорђевић, као и цара Фердинанда Петог Хабзбуршког, који се налази у Народном музеју у Будимпешти.

Али, најпознатије дело којим се највише прославила постао је Аутопортрет из 1836. године.

Иако је сликарима портрет „врло ретко" најдража форма, она је тада била често најуноснија, као и данас, каже Радовановић.

„Сви би волели да раде нешто много веће, амбициозније и достојанственије, али једноставно портрет се најбоље продаје.

„Схватила је да ће име најбоље да прослави радећи портрете и од тога најбоље живети - поручилац једноставно наручи, седне, буде насликан и купи слику", објашњава.

Кратак живот у Србији, а дуг у српској историји

Аутопортрет био је и једна од улазница Катарине Ивановић на културну сцену Кнежевине Србије, посебно после успеха на изложби у Бечу 1837, што је пренесено и у српској штампи, наводи се у њеној биографији, коју је приредио Ненад Макуљевић, шеф Катедре за историју уметности Филозофског факултета.

„Управо је преко тог аутопортрета српска јавност први пут 1839. упознала младу уметницу, представљену као прву Српкињу која се школује за сликарку", напомиње Ћировић, доценткиња на тој катедри.

Из Минхена у Београд стиже средином 1846. и задржала се до септембра 1847.

За годину дана добијала је наруџбине за портрете, док за историјске композиције, којима је тежила још од школовања, није било заинтересованих наручилаца.

Још једна препорука за њен долазак у Србију била је слика Српски омир (гуслар), која се сматрала узвишенијим обликом сликарства у односу на портрете и слике мртве природе.

„Катарина Ивановић је долазила са другачијег тла, али је разумела историју Србије и желела је историјским наративом да добије признање.

„Али, тада у граду нема великих здања и, чак иако сте желели да изложите велике композиције на великим форматима, нисте имали где то да урадите", објашњава Петар Петровић, кустос у Народном музеју.

„Није добијала послове ни у Београду, касније ни у Загребу и убрзо се вратила у њен Стони Београд, где је живела још две деценије, повучено, присећајући се младости и сликајући", додаје.

Није одустала од сопствених амбиција.

Освајање Београда 1806, слику историјског догађаја током Првог српског устанка, насликала је два пута - једном током 1840-их у Минхену, али пошто је слика изгубљена, поново ју је израдила у Стоном Београду крајем 1860-их или почетком 1870-их, наводи се на сајту САНУ.

„Та слика показује ослушкивање атмосфере у Кнежевини Србији, јер тада се јављају зачеци српског романтизма и приказивање сцена из српске историје или онога што се тренутно дешава, а биће део историје", каже Мина Радовановић.

Ивановић је то радила деценијама пре Ђуре Јакшића или Новака Радоњића, који су међу најважнијим представницима те епохе, додаје.

Као већ признату уметницу, Српско учено друштво ју је 1876, пет година пре смрти, прогласило почасном чланицом, као прву у историји те институције.

Заслуге за то припадају Николи Крстићу, који ју је посећивао у Стоном Београду и убедио чланове друштва да заслужује звање академкиње, каже Петар Петровић.

„Захваљујући њему је она одлучила да сав легат остави Србији 1874, уз фонд од 1.000 тадашњих форинти за његово одржавање, а те слике се данас чувају у Народном музеју", прича кустос поред њених дела.

Њен пријем у САНУ био је „појединачни изузетак" који је указивао на могућност да буде признат женски интелектуални и уметнички рад, али ће то ићи постепено, додаје Ирена Ћоровић.

Прва постхумна изложба у историји Народног музеја била је посвећена управо Ивановић, непосредно после смрти 1882.

Откако је 1904. музеј у данашњем здању на Тргу републике у Београду, добија засебну собу у којој су њени радови изложени.

То је још један доказ вредности њеног опуса и поштовања које је имала у Србији, верује Петровић.

„Највећа осуда за уметника је да буде заборављен, да га време прегази.

„Њима треба потврда за живота, а она је то доживела", закључује историчар уметности.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk