ББЦ разоткрио чуваре и званичнике руских 'затвора за мучење' у Украјини

Упозорење: У тексту су сведочења о мучењу и сексуалном насиљу

Раног октобарског јутра 2019. године, група мушкараца искочила је из аутомобила и зграбила Људмилу Хусеинову док је излазила из њеног дома.

Узели су јој торбу и убацили је на задње седиште аутомобила, каже ова 64-годишњакиња.

Тиме је почело оно што описује као „ноћну мору" у тајном руском систему притвора у деловима украјинске територије које је Русија окупирала од 2014. године.

„Током три године и 13 дана мог живота, душа и тело су ми били обогаљени".

Тврди да је међу мушкарцима био и Јуриј Темербек, Украјинац, некадашњи локални саобраћајни полицајац, који се затим придружио сепаратистима које подржава Русија.

Две недеље касније, Темербек, супруг, отац и деда, данас 56-годишњак, био је поново присутан и посматрао је како је мушкарац са руским акцентом сексуално злоставља у озлоглашеном притворском центру, наводи Људмила.

Истрага ББЦ Светског сервиса идентификовала је Темербека и открила појединости о још двојици мушкараца оптужених за злостављање притвореника.

Тиме је пружила нове увиде у систем који функционише скоро потпуно изван домашаја украјинског и међународног правосуђа.

Чини се да данас ти мушкарци воде обичан живот са њиховим породицама у Русији и окупираним деловима Украјине.

Преживели сматрају да је откривање њиховог идентитета корак ка томе да једног дана одговарају за њихове поступке.

Људмила каже да, уколико мушкарци које оптужује за злостављање не буду пронађени или осуђени на затворске казне, „онда ће правда за мене бити да њихова деца сазнају да су они криминалци и мучитељи".

Затвори у којима су ови мушкарци били ангажовани су део система притвора у којем је, како наводи Високи комесаријат Уједињених нација (УН) за људска права (ОХЦХР), мучење и злостављање цивила „систематско и распрострањено".

Према наводима ОХЦХР-а, бивши притвореници описују пребијања, електрошокове, лажна погубљења, и сексуално насиље, као и да се цивили често произвољно притварају, а њихове породице добијају врло мало информација о њиховој судбини.

Кремљ је оптужио ОХЦХР за пристрасност.

У мају 2026., УН су уврстиле Русију на списак земаља за које постоји сумња да су починиле сексуално насиље у зонама сукоба.

Русија је те оптужбе одбацила као „неосноване лажи".

Украјинске власти наводе да је више од 16.000 цивила заробљено или се воде као нестали.

Неки од тих случајева су забележени после руске инвазије на Украјину 2022, док су други још из 2014, када је Русија припојила украјинско полуострво Крим и окупирала делове источне Украјине, што је изазвало осуде широм света.

У то време Људмила је радила као инжењерка заштите на раду на живинарској фарми у Новоазовску, граду у Доњецкој области, близу границе са Русијом.

Наоружане групе које подржава Русија заузеле су град и почела је вишегодишња паравојна управа.

Људмила каже да је током окупације помагала сирочићима и доносила храну украјинским војницима, који су јој поклонили украјинску заставу на којој су исписане поруке захвалности.

Верује да је фотографија те заставе, коју је поделила са пријатељима којима верује, доспела до проруских снага.

„Вероватно су ме због тога ухапсили".

Каже да је оптужена за шпијунажу и да су је одвели у Изолацију, некадашњу фабрику претворену у галерију савремене уметности, коју су преузеле проруске снаге.

Место је касније постало озлоглашено, после бројних сведочања о мучењу бивших притвореника.

Када је стигла у притворски центар, опколила ју је група мушкараца чији идентитет не зна и почели су да је штипају, каже она.

„Није бресква", сећа се да је рекао један од њих.

„Није ни сува кајсија. Суво грожђе је".

Сећа се да су притвореници били приморани да стоје непрекидно од шест ујутру до 10 увече, а да су током ноћи била упаљена јака светла.

Првих дана је непрестано слушала јауке и крике који су допирали из других просторија.

„Никада раније нисам чула тако ужасне крике", препричава.

Две недеље касније одведена је на други спрат, где јој је мушкарац кога су ословљавали „Коваљ" рекао да је „превише стара за момке који долазе да се 'опусте'".

Темербек је био присутан и „био је саркастичан и смејао се", каже она.

Затим ју је Коваљ сексуално злостављао, тврди Људмила.

Објашњава да зна Темербеково име јер га је видела на једном документу и сетила се да је у том крају био познат као припадник украјинске саобраћајне полиције.

Украјинске власти га оптужују да ради за Министарство државне безбедности (МГБ), које је образовала Доњецка Народна Република (ДНР), територија коју су успоставиле паравојне снаге које подржава Русија.

Украјинско тужилаштво је против њега покренуло кривични поступак због припадности „терористичкој групи", што је израз који често користе када тврде да неко сарађује са проруским снагама.

ББЦ је сарађивао са двојицом украјинских истраживача отворених извора, Боданом Косохатком и Владиславом Чириком, да би сазнао више о Темербеку и другима оптуженим за злостављање.

Њих двојица су радили са украјинском истраживачком организацијом Truth Hounds.

На основу информација, међу којима су сведочења бивших притвореника, објаве на друштвеним мрежама, медијски извештаји, и документација украјинског тужилаштва, наш истраживачки тим је успео да стекне јаснији увид у овај систем.

Истраживачи који су сарађивали са ББЦ-јем открили су да је Темербек студирао украјински језик, има супругу, ћерку и сина у двадесетим годинама, као и унуче.

Верује се да живе у Ростовској области, на југозападу Русије, у близини границе са Украјином.

На фотографији направљеној пре 2014. године објављеној на друштвеним мрежама, он је у униформи украјинске полиције, са ознаком која показује да је припадник саобраћајне полиције.

ББЦ није успео да утврди да ли је тренутно запослен.

Људмила каже да је мушкарац на фотографији био међу онима који су је ухапсили.

Темербека је последњи пут видела крајем 2021. године, када ју је назвао „кучком" и запретио јој да ће бити послата у Сибир.

ББЦ није успео да утврди идентитет човека кога зову „Коваљ".

Људмила каже да јој је други чувар у Изолацији, кога су у затвору звали „Јермак", једном наредио да поједе некувану храну помешану са земљом и смећем.

„Испљунула сам је, али је нешто ипак остало.

„Укус те хране остаће ми до краја живота", каже она.

Данас више не може да поднесе мирис куваног јела и има проблема да се нормално храни.

Тврди да никада није видела Јермака, јер су јој стражари често навлачили врећу преко главе, али је чула његов глас.

Једном приликом је ушао у њену ћелију, каже она.

„Викнуо је: 'Јеси ли за Украјину?'

„'Ја сам за правду', одговорила сам.

„После тога је почео да ме туче".

Људмила је први пут видела Јермаково лице када су истраживачи који су сарађивали са ББЦ-јем пронашли његове фотографије на друштвеним мрежама.

На њима је са супругом и ћерком, на породичним одморима и пије са пријатељима, а неке од фотографија су из 2024. године.

Први су га идентификовали истраживачка новинарска организација Bellingcat и украјински новинар Станислав Асејев, који је такође био заточен у Изолацији.

Реч је о мушкарцу по имену Руслан Јерјомичев, који данас има 46 година.

Према подацима на његовим налозима на друштвеним мрежама, студирао је право на Доњецком националном универзитету.

Украјинско тужилаштво га терети за више кривичних дела, међу којим су окрутно поступање према ратним заробљеницима и цивилима.

Није познато да ли још ради у Изолацији, али објаве на друштвеним мрежама указују да и даље живи у том подручју.

На фотографијама на друштвеним мрежама он је са супругом, ћерком и пријатељима, као и на одмору на окупираном Криму.

И Темербек и Јерјомичев су били украјински држављани који су касније добили руске пасоше.

„Они су слободни људи и могу да иду где год желе", каже Људмила док гледа њихове фотографије.

„Али, многим људима су одузели године живота", додаје.

Људмила је ослобођена у размени заробљеника 2022. године.

Код куће су је дочекали пријатељи.

„Стајали су и плакали.

„Тада сам схватила да не могу да плачем. Нисам имала суза", каже она.

Додаје да чак и данас „та осећања, те емоције, и даље су залеђене у мени...

„Понекад силно пожелим да плачем и вриштим, али не могу".

Поново је са супругом и сада живе у Кијеву, главном граду Украјине.

Води организацију која пружа подршку другим женама које су биле у заточеништву.

Преко тајне мреже помаже да се пакети шаљу људима који су и даље заточени.

ББЦ је мапирао и мрежу притворских центара упоређивањем извештаја медија, истражитеља и организација за заштиту људских права.

Идентификовали смо 93 локације у окупираним деловима Украјине где су цивили и ратни заробљеници држани од 2023. до 2025.

Око трећине тих локација су изгледа незваничне, а притоврски центри су били смештени у различитим зградама - од пореских управа до хотела и гаража.

Идентификовали смо још 102 таква објекта у Русији.

Међународним организацијама није дозвољен слободан приступ тим местима.

Украјинско тужилаштво наводи да је 2.000 људи прошло кроз те притворске центре од почетка руске инвазије на Украјину.

Један од њих је 42-годишњи поморац Алексеј Сивак, који је за ББЦ рекао да је био међу стотинама цивила ухапшених пошто су 2022. руске снаге заузеле Херсон, град на југу Украјине.

Ту акцију су медији који подржавају Кремљ описали као обрачун са терористима.

Алексеј, који је радио на теретним бродовима, каже да је током првих месеци окупације помагао у припреми хране за старије људе и изради транспарената и летака против руског присуства.

„Радио сам оно што сам могао, пружао сам отпор онако како сам могао".

Каже да је ухапшен и одведен у некадашњи полицијски објекат у Херсону.

„Било је мучења разним предметима", каже он.

„Пуштали су струју по гениталијама", додаје.

У новембру 2022. године украјинска војска је поново заузела Херсон.

Он каже да су током повлачења руске снаге повеле неке притворенике, али да је успео да побегне зато што у њиховим возилима није било довољно места.

Украјинско тужилаштво наводи да је притворским објектом у Херсону управљао Андреј Спивак, некадашњи полицајац који је радио у затворском систему у руском граду Омску.

Против њега је подигнута оптужница за окрутно поступање према цивилном становништву и кршење ратног права.

Истраживачи који су сарађивали са ББЦ-јем утврдили су да има 40 година и да је рођен у Омској области.

Према фотографијама на друштвеним мрежама, воли риболов, лов и путовања.

На фотографијама из последњих неколико година види се да је поново у Омску, на догађајима које организује руско Министарство унутрашњих послова.

Истраживачи су утврдили и да је регистровао аутомобил за пружање такси услуга.

ББЦ је покушао да контактира Темербека, Јерјомичева и Спивака у вези са наводима из овог извештаја, али ниједан од њих није одговорио.

Замољена за коментар о овим оптужбама, Амбасада Русије у Уједињеном Краљевству (УК) саопштила је да се Русија „доследно залаже за поштовање међународног права и владавине права" и да се наводи о злочинима током сукоба у Украјини „документују и истражују".

Украјинско тужилаштво покренуло је поступке против више десетина људи осумњичених за злостављање Украјинаца у затворима под руском управом.

Неколико њих је осуђено у одсуству.

ББЦ-ју је познат само један случај човека који је тренутно у затвору.

То је бивши управник Изолације, који је ухапшен у Кијеву 2021. године и осуђен на 15 година затвора.

Према наводима Канцеларије врховног јавног тужиоца Украјине, тај објекат и даље ради.

Од почетка руске инвазије 2022. године, та канцеларија је документовала више од 400 случајева сексуалног насиља над цивилима повезаним са оружаним сукобом.

До сада је оптужено 85 људи, од којих је 30 осуђено на затворске казне, углавном у одсуству.

И Алексеј и Људмила желе да помогну да се одговорни за злостављање притвореника приведу правди.

„За мене, правда није освета, већ судска одлука да су ти људи намерно и свесно чинили оно што су чинили.

„Желим да буду кажњени у складу са законом", каже Људмила.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk