Зашто етничке Јужнокорејце који се враћају у домовину сачекује хладна добродошлица

„Ако не преводим на руски, друга деца не разумеју ниједну лекцију", каже Ким Јана, 11-годишња ученица Основне школе Дунпа у Асану, граду недалеко од јужнокорејске престонице Сеула.

Јана најбоље говори корејски у њеном разреду, док већина од 22 другара из разреда говори руски, а ниво корејског је шаролик.

Заправо, скоро 80 одсто ученика ове школе се сматра „мултикултуралним ђацима", што значи да су страни држављани или имају родитеља који није корејски држављанин.

„Тешко је добити тачне податке јер су родитељи разних националности и имају различите врсте боравка", каже Чу Дае-јеол, наставник задужен за наставу „али се верује да већину мултикултуралних ученика чине етнички Корејци који су живели на простору бившег Совјетског Савеза (СССР)".

Њихови преци су из Кореје емигрирали на далеки исток Руског царства крајем 19. и почетком 20. века.

Многе од ових породица су депортоване у средишњу Азију 1930-их током „чишћења граница", политике коју је спроводио Јосиф Стаљин, вођа Совјетског Савеза.

Живели су у бившим совјетским републикама као што су Узбекистан и Казахстан и временом су престали да говоре корејски јер је то било забрањено.

Јанина породица се вратила у Јужну Кореју пре седам година и сада многи следе њихов пример.

„Корејски сам научила играјући се са корејским другарима у предшколској установи, али сада у школи има много више деце која не говоре корејски", каже она.

У Основној школи Дунпу, 26,6 одсто ученика се сматрало мултикултуралним 2018. године, а ове године је тај број достигао 79,3 одсто.

Ови подаци нису изненађујући, јер број етничких Корејаца који имају држављанство друге државе у Асану расте брже него у било ком другом делу Јужне Кореје.

У граду их је 2010. године живело мање од 300, али се број повећао 52 пута до 2023. године.

Након одлуке Уставног суда 2001. године којом је проширена дефиниција „сународника", Јужна Кореја је почела да одобрава боравак етничким Корејцима који живе у Кини и бившим совјетским републикама.

Међутим, број етничких Корејаца са простора бившег Совјетског Савеза почео је нагло да расте 2014. године када им је дозвољено да доведу чланове породице.

Раније је већина ових етничких корејских имиграната била из Кине и говорили су корејски.

Али број етничких Корејаца из бивших совјетских република који не говоре корејски је нагло порастао.

Прошле године у земљи је живело око 105.000 ових етничких Корејаца - скоро пет пута више него пре десет година.

Јужна Кореја се суочава са демографском кризом.

Упркос издашној новчаној помоћи и стамбеној подршци, земља има најнижи прираштај становништва на свету, који из године у годину опада.

Прираштај је 2023. године био 0,72, што је знатно испод стопе наталитета од 2,1 која је потребна за одржавање стабилног броја становништва без значајне имиграција.

Процене указују да ако се овај тренд настави, број становника Јужне Кореје би могао да се преполови до 2100. године.

Погледајте видео: Острво старих на којем живи само четворо деце

Министарство запошљавања и рада Јужне Кореје каже да ће земљи бити потребно још 894.000 радника, посебно у услужним делатностима, да би „остварила дугорочне пројекције економског раста" у наредној деценији.

„Иако се издавање корејске визе етничким Корејцима који живе у иностранству често сматра видом подршке, та мера првенствено служи за обезбеђивање стабилне радне снаге за производњу", каже Чои Сеори, истраживачица у Центру за истраживање миграција и обуку имиграната.

У Асану, многи етнички Корејци из бивших совјетских република живе у близини индустријског парка у којем се налазе фабрике подизвођача компаније Хјундаи мотор (Hyundai Motor).

Ни Денис из Казахстана је један од њих.

„Ових дана не виђам Корејце у фабрици", каже он.

„Они мисле да је посао тежак, па брзо одлазе.

„Више од 80 одсто људи са којима радим су етнички Корејци из бивших совјетских република".

„Без њих, ове фабрике не би радиле", каже Ли који је задужен за регрутацију радника и који је замолио да га потпишемо само презименом.

Већина осталих радника миграната, који нису етнички Корејци, имају краткорочне радне визе које им омогућавају да остану у земљи само четири године и 10 месеци.

Да би обновили визе, морају да се врате у њихову матичну земљу и тамо бораве најмање шест месеци.

Али етнички Корејци са простора бившег Совјетског Савеза могу да продужавају боравак у Кореји сваке три године без обавезе да напуштају земљу.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Сегрегација у школи и другим аспектима живота

Етнички Корејци из бившег СССР-а насељавају се и у другим индустријским градовима, као што су Квангџу, на југозападу, и Инчон, лучки град на северозападној обали земље.

Али имигранти се суочавају са изазовима, као што је то случај у Асану и Основној школа Дунпу.

„Корејска деца се играју само са Корејцима, а руска деца се играју само са Русима јер не могу да комуницирају", каже 12-годишњи ученик Ким Боби.

Јана то потврђује и додаје да се често свађају јер не могу да комуницирају.

Како би се превазишле језичке баријере, Основна школа Дунпо свакодневно одржава двочас корејског језика за стране ученике, али је и поред тога учитељица Ким Еун-ју забринута.

„Мислим да многа деца једва разумеју лекције на часовима а прелазе у више разреде", каже она.

Остали часови се одржавају на корејском, а Јана каже да „време брзо пролази" јер је током часова многим ученицима потребан превод.

Познато је да се школе у Јужној Кореји такмиче која ће ђацима пружити више знања, па ова школа губи ученике, јер родитељи страхују да ће се присуство мултикултуралних ученика одразити на образовање њихове деце.

„Била сам мало забринута када сам моју ћерку пребацила у ову школу", каже Парк Хана, чија породица потиче из Асана.

Њену осмогодишњу ћерку је прошле године уписала у Основну школу Дунпу.

„Иако је суседна школа претрпана, многи родитељи радије њихову децу уписују тамо".

Заменик директора Ким Гуен-тае каже да је велики изазов водити школу у којој је око 80 одсто ученика дефинисано као мултикултурално.

Додаје да је раније, када је ових ученика било мање, било лакше учити корејски ван школе јер је већина њих имала једног родитеља Корејца.

Број мултикултуралних ученика који се уписују у средње школе је нешто нижа него број локалних ђака, показују подаци националног истраживања спроведеног 2021. године.

Парк Мин-јунг, истраживач у Центру за истраживање миграција и обуку имиграната, брине да ће ако не добију потребну подршку све више етничких Корејаца из бивших совјетских република напуштати школу.

„Ако се овако настави, забринут сам како ће деца живети у Кореји у будућности", каже наставник Чу.

Сегрегација постоји и ван школе.

На пример у Асану, више етничких Корејаца из бивших совјетских република се настањује у старом делу града, док се локално становништво сели у нови део.

Ни, радник у фабрици, који је се са супругом и петоро деце из Казахстана доселио у Јужну Кореју 2018. године, каже да је приметио да су се многе његове комшије Корејци иселили из њихове зграде.

„Чини се да Корејци не воле да им комшије буду етнички Корејци из бивших совјетских република", каже он уз кисео осмех.

„Понекад нас Корејци питају зашто им се не осмехујемо.

„Просто смо такви, није зато што смо љути.

„Али људи који нас не познају мисле да смо љути".

Каже да је било несугласица између деце у његовом комшилуку и да је чуо за случајеве да су деца етничких Корејаца из бивших совјетских република била „груба" током свађа.

„После тога, корејски родитељи говоре њиховој деци да се не играју са нашом децом. Мислим да то води ка сегрегацији".

Погледајте и овај видео: Најтежи испит који младим Корејцима одређује будућност

Непостојање имиграционе политике

Пример града Асана у погледу прихвата етничких Корејаца из иностранства одсликава изазове са којима се Јужна Кореја суочава у решавању питања имиграције.

То је контроверзно питање у земљи која је једна од етнички најхомогенијих на свету.

„Већ постоји значајан психолошки отпор према приливу етничких Корејаца који не изгледају другачије од нас, па сам забринут како ће Кореја моћи да прихвати друге имигранте у будућности", каже Сеонг Донг-ги, стручњак за етничке Корејце у бившим совјетским републикама на Универзитету Инхи.

Ли Чанг-вон, директор Центра за истраживање миграција и обуку имиграната, је сагласан: „Национална влада нема јасан план за имиграцију, и није се на време размишљало о довођењу странаца ради решавања проблема недостатка становништва у земљи".

Прошле године, у Јужној Кореји је живело око 760.000 етничких Корејаца из Кине и земаља руског говорног подручја, који су чинили око 30 одсто странаца у земљи.

Јужна Кореја је такође популарно одредиште за раднике из земаља као што су Непал, Камбоџа и Вијетнам, а 2023. године у земљи је живело око 2,5 милиона странаца.

Већина њих обавља физичке послове, а само 13 одсто има професионална радна места.

Ли каже да је тренутна имиграциона политика „у великој мери усмерена на нискоквалификоване раднике", што ствара „уврежен став" да странци само неко време раде у Јужној Кореји, а затим одлазе.

Због тога се мало расправља о дугорочном насељавању свих имиграната, каже он.

„Надам се да криза коју имамо у вези са бројем становника може да буде катализатор за наше друштво да другачије гледа на имиграцију", каже истраживачица Чои.

„Сада је време да размислимо о томе како да их интегришемо".

Упркос неким изазовима, Ни није зажалио због одлуке да се пресели у Јужну Кореју.

„За моју децу ово је дом.

„Када смо посетили Казахстан, упитали су: „Зашто смо овде? Желимо да се вратимо у Кореју".

Погледајте видео: Проблеми јужнокорејских секс радница

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk