Израел и Палестинци: Кад породична Воцап група заћути, јер су сви мртви - како Палестинци из читавог света жале за најмилијима

Било је 04:00 ујутро и Ахмед се нагло пробудио.

Иако обично спава чврстим сном, осетио је да нешто није у реду.

Од почетка рата ревносно је проверавао породичну Воцап групу.

Било је тешко из Лондона, где живи, ступити у вези са оцем, браћом и сестрама у Појасу Газе, будући да је Израел прекинуо снабдевање струјом.

Али, два дана касније, добио је поруку од сестре Валах.

Кућу јој је оштетила бомба.

„Прозори и врата у кући су разбијени", написала је Валах у групи.

„Али важно је да нас је Бог спасао. Сви смо добро."

„Кућа може да се поправи", одговорио је у поруци Ахмед. „Важно је да сте сигурни."

Валах и њено четворо деце су се преселили у кућу њиховог оца у Деир Ал Бали у центру Газе.

Те ноћи кад се Ахмед пробудио, у породичној групи владала је тишина.

Могао је да види поруке неколико других људи, које су биле послате, а потом обрисане.

Позвао је пријатеља у Гази да види шта се дешава и тад је сазнао да је његова породица мртва.

Од почетка рата, Ахмед и његови цимери у Лондону живе у некој врсти далеког пакла.

Њихови телефони су попут збирки разарања и смрти.

Сваког дана сазнају да је неки комшија, пријатељ или неко са ким су ишли у школу страдао.

Али он није веровао да ће рат доћи директно по његову породицу.

Њихова кућа налази се усред Деир Ал Бале, у области која никада пре није гађана.

„Мислио сам, све је то страшно за њих, али све ће бити у реду", каже он.

Међутим, када је њихова кућа сравњена са земљом у ваздушном нападу, погинуо је 21 човек - његов отац, три сестре, два брата и 15 њихове деце.

Списак мртвих је толико дугачак да Ахмед има проблема да се присети свих имена и годишта погинулих у породици.

Од деце, његов тринаестогодишњи сестрић Еслам био је најстарији и онај ког је Ахмед најбоље познавао.

Ахмед је био тинејџер и живео је у родитељској кући кад је Еслам рођен.

Његова мајка је чувала Еслама док је његова сестра радила, тако да је Ахмед често помагао у храњењу у пресвлачењу Еслама као бебе.

Како је Еслам растао, говорио је да жели да буде као његов ујак кад одрасте.

Био је ђак генерације, каже Ахмед, и радио је марљиво на учењу енглеског да би и он могао да дође у Велику Британију.

Еслам је убијен заједно са његовим млађим сестрама - Димом која је имала 10 година, Талом која је имала девет, Ноур која је имала пет, и Насмом која је имала две године, као и са рођацима Рагадом (13), Бакром (11), девојчицама Еслам и Саром, које су обе имале по девет година, Мухамедом и Басемом који су имали осам, и Абдулахом и Тамимом који су имали шест.

Последњи пут је Ахмед видео децу преко видео позива.

Добио је бонус на послу и, као што је породична традиција, обећао је нећацима и нећакама да ће их частити.

„Сви су рекли да желе да иду на плажу, да изнајме колибу и да се ту једе, плеше и ужива", каже он.

И тако је он изнајмио једну колибу и частио их вечером и посластицама.

Деца су га звала са плаже тога дана, отимајући се за телефон да би причала са њим.

Сада је њих 15 мртво.

Од Ахмедових деветоро браће и сестара, остали су само он и две његове сестре.

У данима после напада, Ахмед је објавио слику сваког детета на интернету, међу њима и трогодишњег Омара.

Потом га је позвала његова преживела сестра да му каже да је Омар жив.

„То је био најсрећнији тренутак у мом животу, без конкуренције", каже он.

Омар је био у кревету са мајком и оцем, Шимом и Мухамедом, кад је пала бомба.

Мухамед је страдао, али су Шима и Омар неким чудом преживели.

Жива је једино још извучена Ахмедова једанаестогодишња сестричина Малак.

Имала је опекотине трећег степена на 50 одсто тела.

Кад сам се срела са Ахмедом, показао ми је слику Малак у болници, читавог тела умотаног у завоје.

Испрва сам помислила да је дечак, јер јој је коса била кратка.

Раније је била дуга, рекао је Ахмед, али сигурно је изгорела у пожару.

Малакин отац није био у кући кад је погођена и он је још жив.

Али његова жена и друго двоје деце су погинули.

Кад му је Ахмед послао поруку да га пита како је, овај је одговорио: „Имам тело, али не и душу."

У то време, телефонска веза из Газе била је у потпуном прекиду како је Израел појачавао нападе, и Ахмед није могао да ступи у контакт ни са ким.

Кад се сигнал вратио два дана касније, сазнао је да је Малак умрла.

Уз несташицу медицинске лекова и опреме, морала је да буде склоњена са одељења за интензивну негу јер су стизали хитнији случајеви.

Трпела је велике болове.

„Умирао сам сто пута на дан", рекао је њен отац Ахмеду, док је гледао како се гаси најстарије и последње од његово троје деце.

Разговарали смо и са троје људи који су изгубили више од 20 чланова породице у Гази.

Један од њих, Дарвиш Ал Манама, изгубио је 44 члана породице.

Они се носе са тугом непојмљивих размера.

Јара Шариф, архитекткиња и академкиња у Лондону, послала ми је фотографије теткиног породичног дома који је уништен у израелском ваздушном нападу недељу дана после почетка рата.

„Била је то предивна кућа", каже Јара, „прелепа вила са великим двориштем у средини."

Био је то породични дом у ком синови дограђују станове за своје породице на крову стана њихових родитеља - традиција која значи да су читаве генерације збрисане једним потезом.

У нападу је погинуло 20 људи, Јарина тетка и тетак, њено двоје рођака и њихово 10 деце, као и шест чланова шире породице.

Нека од њихових тела су извучена из рушевина и појавила су се као бројеви на списку умрлих који је објавило Министарство здравља којим управља Хамас.

Јара нам је послала скриншот списка са грубом црвеном ознаком поред сваког имена.

На десној страни списка, налазе се њихове године - Сама 16, Омар 14, Абдул 13, Фатима 10, Обаида (7), Алеман и Фатима (5), Јусеф (4), Сара и Анас (3).

Јари је остало још двоје рођака.

Они су тражили да их не именујемо, забринути због непоткрепљене гласине да се они који говоре за медије нађу на мети напада.

Сестре су у различитим деловима Газе и не могу да стигну једни до других, да организују сахрану или ожале умрле.

А осим тога, као што је Јарина рођака написала у поруци: „Мухамедово тело, и мамино, и тело двоје деце, још су под рушевинама."

Нема довољно горива да би се покренули булдожери у Гази, а онима који раде приоритет је да спасавају оне који су још живи.

У петак, док сам седела са Ахмедом и гледала вести, списак умрлих се појављивао на екрану.

Питала сам га да ли је његова породица на њему.

„Само 12 њих", одговорио је он.

Других деветоро још није пронађено.

Прошле недеље је његова старија сестра, која је била у свом дому током бомбардовања, отишла је да посети рушевине.

Али је рекла Ахмеду да није остала дуго јер није могла да поднесе мирис труљења тела.

Ахмед од петка није разговарао ни са једном од сестара.

Њихови телефони не раде, а он не зна шта се десило са њима.

Не може да нађе речи на енглеском да опише шта осећа после бомбардовања, као да му срце више није у грудима.

Плакати је бесмислено, каже он, јер то не мења ништа.

И немиран је: „Осећам се као да не могу да стојим у месту. Не могу да седим с миром. Не могу да спавам ноћу."

„Не можете ништа да урадите што ће зауставити то осећање."

Међу погинулима је Ахмедов млађи брат Махмуд.

Он је некада радио у истој невладиној организацији као и Ахмед, Ми нисмо бројеви, која учи Палестинце како да причају своје приче свету.

Махмуду је управо била понуђена стипендија за мастер у Аустралији.

Недељу дана од почетка рата рекао је Ахмеду да не жели да иде, да је јако љут на то како запад реагује на бомбардовање Газе.

„Моје срце не може више ово да поднесе. Масакрирају нас", написао је на Твитеру.

Недељу дана касније погинуо је у очевој кући.

Говорећи о оцу, Ахмед каже да је он био најдобродушнији човек ког је познавао.

Радио је вредно возећи такси и у грађевини да би изградио кућу и школовао породицу.

Опсесивно је слушао вести и веровао је да је једино решење сукоба решење са једном државом - Јевреји и Палестинци који живе једни крај других у миру.

Али кад Ахмед помисли на јединог преживелог нећака, он се пита у шта ће Омар веровати након што му је овај рат одузео читаву породицу.

Живот у Гази: Порођај под гранатама

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk