Израел и Палестинци: Обострани страх да најгоре тек долази

Последњих неколико дана боравио сам у јужном Израелу близу границе са Газом, дубоко на Западној обали са тврдокорним јеврејским досељеницима и присуствовао сахрани двојице младих Палестинаца које је убила израелска војска током упада у избеглички камп.

Разговарао сам са бившим израелским лидером у његовој канцеларији у пословном небодеру у Тел Авиву и са палестинским званичником у његовој канцеларији у вили у Рамали.

Слушао сам израелског оца на бдењу у Тел Авиву како прича о томе да је рођенданска торта његове ћерке још била у фрижидеру кад су Хамасови борци одвели његову жену и троје деце као таоце.

Оно што нисам успео је да уђем у Газу.

То су могли само мали конвоји помоћи и шачица израелских борбених трупа у мисијама упада и извиђања.

Више је Палестинаца и Израелаца погинуло у последње две и по недеље него у читавој другој палестинској интифади, илити устанку, која је трајала од 2000. године све док није ишчилела негде крајем 2004. године.

Међу различитим људима које сам упознао, Палестинцима, Израелцима као и странцима, стекао сам један недвосмислен утисак.

Осећај да су суморне старе рутине које су се усталиле у овом дугом сукобу од краја последње интифаде бесповратно однесене тежином догађаја после 7. октобра, и да су замењене страхом да ће оно што следи бити још горе.

Окупиране Палестинске територије састоје се од Газе и Западне обале, као и Источног Јерусалима.

Израел их је заузео, заједно са Голанском висоравни коју је отео Сирији, у Блискоисточном рату 1967. године.

Била је то најраспрострањенија и најбржа победа у историји Израела, постигнута за свега шест дана.

Деветнаест година после израелског рата за независност 1948. године, који Палестинци називају катастрофом, или Ал Накбом, рат из 1967. године створио је кокпит у ком се сукоб води и дан-данас.

Као и многи други који прате сукоб између Израела и Палестинаца, последњих неколико година сам имао осећај да се спрема велика експлозија.

Четрнаестог маја 2018. године, мислио сам да је она можда започела, током страшног насиља које је пратило одлуку председника Доналда Трампа да пресели амбасаду Сједињених Америчких Држава из Тел Авива у Јерусалим.

Трамп је одбацио међународну конвенцију да је статус Јерусалима нерешен, јер и Израел и Палестинци тврде да је он њихова престоница.

Трамп је стао на страну Израела.

Већина других израелских савезника, међу њима и Велика Британија, још имају амбасаде у Тел Авиву.

Док је председникова ћерка Иванка Трамп отварала амбасаду, емитери су поделили екране како би приказали страшно насиље на граничној жичаној огради између Израела и Газе.

Израелски војници су пуцали да убију док су хиљаде Палестинаца демонстрирале код ограде, у, како је Хамас то назвао, „великом маршу повратка".

Неки од њих покушали су да сруше ограду.

Око 59 Палестинаца је убијено на лицу места, а још хиљаде биле су рањене.

Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху, кога подржавају Американци, рекао је да би свака земља одбила напад на своје границе.

Наредни дан био је много мирнији.

Неколико недеља касније, рутине сукоба вратиле су се на старо.

Бенјамин Нетанјаху и његови савезници у Трамповој администрацији успели су да честитају сами себи што су Палестинци заустављени.

Можда је то био тренутак кад је Хамас почео да планира много разорнији начин да се пробије преко границе и нападне Израел, а што је кулминирало нападима од 7. октобра.

Погледајте видео: Живот у Гази коју зову затвором на отвореном

Одлука Бенјамина Нетанјахуа, уз подршку Американаца, да дозволи да се сукоб загноји, у погрешном уверењу да може да га контролише док се бавио важнијим питањима, испоставила се као стратешка грешка монументалних размера.

Попео сам се уз камене степенице до канцеларије Сабрија Саидама у Рамали, де факто палестинској престоници на Западној обали.

Образовање је стекао на Империјалном колеџу у Лондону, саветник је председника Махмуда Абаса и виши члан Фатаха, фракције коју је некада предводио Јасер Арафат и која доминира Палестинском ослободилачком организацијом.

Абас предводи Палестинску управу, која је настала током мировног процеса у Ослу деведесетих као влада у настанку за независну државу.

Сада је то у најбољем случају шема за стварање послова на општинским функцијама, а у најгорем случају симбол неефикасности и корупције.

Абас није организовао свој реизбор од 2006. године.

Сабри Саидам је рекао да су они упозоравали Американце на уверење Бенјамина Нетанјахуа да може да се избори са Палестинцима док покушава, уз америчку помоћ, да нормализује односе са богатим арапским заливским нафтним монархијама.

„Реакција се спремала. Била је на видику. Нико није знао размере нити њен облик.

„Али много пута смо на састанцима говорили да ће Палестинци реаговати и да не остављају ствари да висе у ваздуху. Морате да интервенишете. Морате бити озбиљни по питању мировног процеса."

Он је одбацио сугестију да је Хамас користио народ као живи штит, док сада, рекао је, Израел врши „геноцид".

Мировни процес је опис за године и године неуспешних преговора који је требало да окончају сукоб стварањем независне Палестине крај Израела.

То је „решење о две државе" које су председник Џозеф Бајден, премијер Риши Сунак, председник Емануел Макрон и други државници који су долазили овамо у последње две недеље поновили да је једино реалистично решење.

Проблем са тим је што не постоји мировни процес - Американци су последњи пут покушали, и нису успели, да га оживе пре 10 година под председником Бараком Обамом, а решење о две државе је у међувремену постао испразни слоган.

Отишао сам да посетим бившег премијера Ехуда Барака у његовој канцеларији стаклених зидова у кули у Тел Авиву.

Током 1973. године, као млади командант специјалних снага, он је планирао и предводио одважни напад на Либан, који су назвали Операција извор младости.

Барак је био маскиран као жена, са све шминком и плавом периком, док је предводио атентаторски тим који се увукао у Бејрут и имао разоран учинак.

Барак је постао командант израелске војске и био премијер од 1999. до 2001. године, а касније служио као министар одбране под Бенјамином Нетанјахуом, који је заузврат био млађи официр у његовој јединици специјалних снага, израелском еквиваленту британског САС-а.

У међувремену су Ехуд Барак и Бенјамин Нетанјаху постали љути политички непријатељи.

Барак криви Нетанјахуа за грешке због којих је Израел остао рањив на Хамасове нападе.

Он верује да ће се дугогодишња владавина премијера окончати једном кад се војска разрачуна са Хамасом.

„За добијање рата", рекао ми је Барак, „биће потребно време, а потоци зноја и крви неће бити нешто једноставно… кад буде готово или полуготово, или шта год да се деси, доћи ће до вулкана беса, доћи ће до праве ерупције, то ја мислим.

„Да ће ова влада бити смењена."

Један од разлога за Нетанјахуово оклевање, све до сада макар, да пошаље копнене снаге у Газу јесте присуство више од 200 талаца, углавном израелских цивила.

Хамас их је узео да би извршио притисак на Израел и то му полази за руком.

Пуштање четири таоца и најављивање да ће пустити још много њих постала је ефикасна тактика у психолошком рату између две стране.

Гласови у Израелу су све гласнији, захтевајући обустављање било каквих планова за инвазију све док таоци нису ослобођени.

Ехуд Барак, који верује да Израел мора да пошаље трупе у Газу да би елиминисао Хамас, рекао је да Бенјамина Нетанјахуа и његов ратни кабинет чекају неки тешки избори.

„Ако не постоји други начин, мораћемо то да урадимо, јер је алтернатива пружање прилике тим варварима и терористима који су некажњено починили злочине против човечности захваљујући чињеници да су масакрирали, поклали вероватно 1.500 људи…

„Можда ће морати да се доносе неке веома болне и тешке одлуке."

Ове недеље сам се возио дуже од два дана Западном обалом и успут видео област у којој је владала изузетна напетост, са Израелом који је завео строгу контролу.

Хиљаде војника у борбеној опреми одсекли су палестинска села, поставили блокаде на путевима и штитили јеврејска насеља, која се према међународном закону сматрају илегалним, мада Израел то оспорава.

У изолованој постаји досељеника на забитом брду надомак Хеброна, тврдокорни јеврејски националисти који носе оружје рекли су ми да само чекају прилику да га употребе против Палестинаца.

Њихов лидер Меир Симча, који се шеткао око постаје наоружан великом мачетом у кожној футроли, рекао је да за разлику од других Израелаца они нису били изненађени Хамасовим нападом од 7. октобра.

Штета је, рекао је он, да је толико много Јевреја морало да погине да би се главнотоковском Израелу показало нешто што је очигледно само по себи.

„У рату имате пушку и обарач", рекао је Симча.

„А за оне који то још не разумеју, ми смо у рату. У рату у којој друга страна нема милости, а ми морамо да будемо исти такви. Нема другог избора."

Даље на север на Западној обали, атмосфера у избегличком кампу Џалазон, надомак Рамале, била је суморна, пуна зебње и беса, док су се сахрањивала два младића која су погинула у операцији хапшења израелске војске.

Мустафа Ал Ајан - рођак Махмуда Сеифа, једног од мртвих младића који су бацали камење на Израелце - рекао је да војска није дошла да хапси осумњичене већ да их казни за оно што је Хамас урадио 7. октобра.

Гроб је био затрпаван иза њега док ми је говорио:

„Они долазе на Западну обалу да се свете, зато што их је покрет отпора из Газе повредио. И зато сада нападају људе на Западној обали. Боже, имај милости за све мученике у Гази и на Западној обали."

Један страх који често исказују Палестинци је да Израел, у свом бесу, користи кризу да покуша да спроводе још једну Накбу, илити катастрофу, на нивоу оне из 1948. године.

Докази које они наводе је начин на који је више од милион становника Газе приморано да бежи на југ Појаса, и претње које су изрекли неки израелски политичари да ће смањити Газу одузимајући делове земље као тампон зоне.

У Рамали, Сабри Саидам, званичник Фатаха, говорио је о мапи коју је Нетанјаху показао у Уједињеним нацијама у септембру, на којој се види да Израел обухвата Западну обалу и Газу.

„Сви треба да имају на уму да управо на мапи коју је Нетанјаху показао земљама у Генералној скупштини УН-а није било Западне обале и Газе.

„Дакле, утисак и генерално расположење је уверење да Нетанјаху заправо жели депортације, расељење Палестинаца, што ће довести до анексије Газе."

Духови прошлости обликују расположење на обе стране.

За Израел је то Холокауст над европским Јеврејима у нацистичкој Немачкој.

Масакр од 7. октобра назива се најгорим даном по Јевреје од Холокауста.

Реч „селекција", која се користила да опише како су Јевреји који су пристизали у логоре смрти били слати или одмах у гасне коморе или су поштеђени да би били израбљивани до смрти, употребљава се да би се сугерисало како се постижу споразуми да се међу таоцима пуштају страни држављани пре него Израелци.

Палестинци не деле много са Израелцима, поготово не сада, сем сенке прошлости и страха од тежих времена која их све чекају.

Видео: Отац који је изгубио синове у израелском бомбардовању - желим да све ово стане, због деце која су и даље жива

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk