Психологија: На који начин „илузија о крају историје” обликује ваше животне изборе

Kада се осврнете на сопствену животну причу, вероватно сте у стању да идентификујете серију трансформација које су вас учиниле онаквим какви сте данас.

Можда сте као дете били стидљиви, али сте касније у животу пронашли веће самопоуздање на радном месту или сте можда као дете били несташко који је касније пронашао свој унутрашњи мир.

Многи људи ово описују и као лично путовање.

Уколико сада погледате у будућност, сигуран сам да ћете бити у стању да видите неке важне, преломне догађаје, али ћете исто тако можда теже моћи да замислите будуће трансформације ваших основних карактеристика.

Kао да је ваш осећај за себе саме дошао до коначног одредишта и ви претпостављате да ћете задржати иста својства, вредносне судове и сфере интересовања какве имате и данас.

,,Иако прихватамо чињеницу да смо еволуирали од онога што смо некада били у оно што сада представљамо, ми не успевамо да видимо да ћемо и у будућности да се мењамо", примећује психолог Хал Хершфилд са Универзитета у Kалифорнији, у Лос Анђелесу, у његовој новој књизи Your Future Self (Будући ти).

Оваква склоност је позната и као 'илузија краја историје' и она може да има несрећне последице по наш лични и професионални живот.

Научна студија о илузији краја историје је почела са белгијским телевизијским шоу програмом под именом Leurs Secrets du Bonheur (Њихове тајне среће).

Програм се бави, како му и само име каже, науком благостања, а гледаоци се често позивају да учествују у истраживањима на вебсајт страни овог ТВ програма.

Kористећи ову могућност не би ли допрли до шире публике, Ђорди Kвоидбах (са Есаде Рамон Љуљ универзитета у Шпанији) и његове колеге, тражили су од учесника да се осврну на прошлог, садашњег и будућег себе.

Резултате су објавили у журналу под именом Наука (Science).

Прва студија је била усредсређена на личност, а добровољци су себе оцењивали преко серије особина.

Тако су, на пример, на скали од један (потпуно се слажем) до седам (нимало се не слажем) морали да кажу да ли себе виде као:

Од половине учесника је затим било затражено да себе замисле како одговарају на иста та питања 10 година уназад или 10 година у будућности.

Одговоре су добили од више од 7.500 учесника, од 18 до 68 година старости.

То је Kвоидбаху дало могућност да са колегама измери начин на који људи сагледавају путању личних промена у различитим животним фазама.

На крају крајева, има смисла да недавно свршени студенти који тек ступају у свет одраслих особа, сопствена путовања виде на веома различит начин од некога ко се ближи пензији.

Уопштено, иначе, старост учесника не прави неку битну разлику.

И док су просечне особе констатовале значајне промене у развоју сопствене личности, оне нису предвиђале било шта крупно у будућности.

Чини се да су мислили да ће њихова личност остати замрзнута у садашњем облику све до краја њихових живота.

Да би истражили да ли ће илузија краја историје дотаћи и лични систем вредности испитаника, они су регрутовали нових 2.700 учесника и од њих затражили да се одреде према вредностима одређених принципа у њиховим животима, као што су хедонизам, достигнуће, традиција - а затим и да замисле своје одговоре 10 година у прошлости или 10 година у будућности.

И наравно, илузија краја историје је била у пуној снази: људи су препознавали промене у сопственом систему вредности, али нису били у стању да предвиде промене у будућности.

Уколико сте икада били тетовирани, а потом зажалили због те специфичне тетоваже, нећете се изненадити када схватите да се илузија краја историје односи и на ваш лични укус.

Лако можемо, рецимо, да увидимо како су наше музичке преференције еволуирале у претходних неколико деценија, али ипак претпостављамо да ће наши садашњи омиљени извођачи заувек имати посебно место у нашим срцима.

,,И тинејџери, али и баке и деке верују да је темпо личних промена све спорији и да су баш недавно постали људи какви ће заувек и остати", закључили су истраживачи у овој студији.

,,Историја се, чини се, увек завршава данас."

У најновијој књизи о самопоимању, Хершфилд повезује илузију краја историје са истраживањем о општој, претераној самоуверености.

,,Многи људи воле себе, верују да су њихове личности атрактивне и другим људима и да је њихов систем вредности вредан дивљења", написао је он.

,,Зато и може бити застрашујућа помисао да ћемо, уколико се променимо, да се удаљимо од овог племенитог стања, па зато покушавамо да се држимо оног што представљамо данас."

Илузија краја историје такође може да умањи узнемирујуће осећаје неизвесности, каже он.

,,Ми волимо да мислимо да себе добро познајемо и предвиђање да би наше личности, вредности и преференце могли да се промене, може да изазове егзистенцијалну анксиозност.

,,Уколико не знамо колико бисмо могли да се разликујемо у будућности, колико заправо познајемо себе данас?", пита се.

Психолошка утеха коју ово нуди ипак има и своју цену, уколико искриви наше ставове по питању важних животних одлука.

Хершфилд сматра да нас илузија о крају историје може довести до одлагања сопствених пријатних искустава све до тренутка када их више не желимо.

Уколико, на пример, чезнете за путовањем, може да се деси да ћете константно одлагати ваше планове док не зарадите довољно новца за луксузно путовање.

До тренутка када ћете скупити довољно новца, можда ће и ваша чежња за откривањем нових локација ипак избледети; онај тренутак је прошао.

Можда је боље да искористите сваки дан.

Озбиљније је када нас илузија о крају историје смести на пут који на дуге стазе не успе да нас испуни.

Можда сте израчунали да вам је висока плата важнија од фундаменталног занимања за посао који обављате - и то је можда у том тренутку и било тако.

Kада дођете до тридесетих година живота, па, можда су те вредности промениле места - сада можда чезнете за страшћу уместо за изузетном платом.

,,И ту се налази проблем: уколико у тренутку када се суочавате са новим правцима каријере или изгледима за посао погрешите у процени разматрања шта је важније, могуће је да ћете се запутити путем због којег ћете касније зажалити", примећује Хершфилд.

Због тога, иако нема ничег погрешног у радовању због путовања, свима ће нам бити боље уколико мало пажљивије размотримо потенцијалне путање које су пред нама.

Промена је можда неизбежна и уколико се мало потрудимо да прихватимо ту чињеницу, моћи ћемо да извучемо још више користи из тог нашег невероватног капацитета за развојем.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk