Русија и Украјина: Стотине цивила беже из Херсона док се руски напади појачавају
Аутор фотографије, Getty Images
- Аутор, Јогита Лимај
- Функција, ББЦ, Херсон
- Објављено
Тринаестогодишња Ника Селиванова је рукама направила облик срца, у знак поздрава најбољој другарици Ини чије је лице било притиснуто на стаклену преграду која дели улазни хол херсонске железничке станице од чекаонице.
Неколико тренутака раније, загрлили су се, а сузе су им наврле на очи.
Ина је пољубила Азију, препланулог пса јазавчара умотаног у топло ћебе, којег је Ника носила у наручју.
Девојчице не знају када ће се поново видети.
Никина породица одлази из Херсона, не знајући где ће на крају завршити.
Планирају да најпре оду у западни град Хмељницки, надајући се да ће тамо добити помоћ.
Протеклих неколико дана у Херсону једноставно је било превише за Никину мајку Елену.
„Раније су нас [руске снаге] гранатирале седам до 10 пута дневно, сада је то 70-80 пута, по цео дан. Страшно је", кажее Елена.
„Волим Украјину и мој драги град, али морамо да идемо", додаје.
Елена и њене три ћерке су међу више од 400 људи који су напустили Херсон од католичког Божића, после појачаних напада руске војске.
У уторак је погођено породилиште једне болнице.
Нико није повређен, али је додатно ескалирао страх међу људима.
Елена је отишла возом, у евакуацији коју је омогућила украјинска влада.
Стотине људи одлазе сами, а на контролном пункту који води из Херсона направљена је колона аутомобила, препуних преплашеним цивила.
Ирина Антоненко је била у сузама када смо пришли до њеног аутомобила да разговарамо са њом.
„Не можемо више да издржимо. Гранатирање је интензивно. Остали смо све ово време и мислили да ће проћи и да ћемо имати среће. Али један удар је погодио кућу поред наше, а гранатиран је и дом мог оца", рекла је она.
Планирала је да отпутује у Криви Рих, град у централној Украјини где има породицу.
Још прошлог месеца, у Херсону су виђене сцене радости.
Руске снаге су заузеле Херсон још у првим данима инвазије, да би се из њега повукле 11. новембра.
Када је украјинска војска ушла у Херсон, многи су изашли на улице и махали заставама.
Али баш на месту где се највише славило, у минобацачком нападу прошлог викенда било је 11 мртвих и десетине рањених.
Тог дана, према украјинској влади, Херсон је 41 пут погођен из минобацача.
Руси гађају са леве (источне) обале Дњепра, где су се повукли; пловни пут је постао де факто линија фронта на југу Украјине.
Аутор фотографије, Reuters
Херсон је стратешки важан регион, који се често назива капија Крима.
Многи аналитичари кажу да је Русија сада овде принуђена да заузме одбрамбени положај.
Тешко је разумети шта Русија покушава да постигне сталним гађањем Херсона.
Није јасно ни да ли украјинска војска покушава да поврати контролу над областима на левој обали реке.
У граду једва да постоји пауза од сталног звука минобацачких граната.
Сергеј Брешун (56), убијен је док је спавао.
Његов дом се срушио на њега након што га је погодила граната.
Дан после Сергејеве смрти, срели смо се његовом мајком, 82-годишњом Тамаром, која је дошла да тражи његов пасош у рушевинама куће.
Документ јој је био потребан да би преузела његово тело из мртвачнице.
„Имала сам осећај да ће се нешто лоше догодити тог дана. Телефоном сам разговарала са њим и рекла сам му да напусти кућу. Није то учинио и... Мој живот је уништен", говори она у сузама.
Тек што смо завршили разговор са њом, чуле су се нове, још гласније експлозије.
Жеља мајке да се достојанствено опрости од сина је опасна, јер нигде у Херсону није безбедно.
Преживети овде, било на улици или у кући, ствар је случајности.
Тридесетдеветогодишња волонтерка Црвеног крста Викторија Јаришко убијена је у експлозији минобацачке гранате недалеко од базе организације у Херсону.
Њена мајка Људмила Бережна показала нам је медаљу части коју је добила Викторија.
„Срећна сам што је помогла многим људима. Била је тако љубазна. Али ово је за мене веома болно, морам да се саберем и одгајам њено двоје деце. Кажем им да треба да буду поносни на своју мајку јер је она херој", каже Људмила.
Викторија је живела у подземном склоништу Црвеног крста са двоје деце - 17-годишњом Аљонушком и 12-годишњим Сашом.
Они настављају да живе у склоништу, осећају удобност и заштиту међу групом волонтера који су им постали породица.
„Тепко је када неко тако близак умре. Али ако одустанемо и станемо, онда би њена смрт била узалудна. Радимо на томе да људи живе. Све остало је споредно", рекао је Дмитро Ракицки, Викторијин пријатељ и још један волонтер.
Али то је тешко, јер знате да је ваша породица сваког минута у опасности.
Када неколико тренутака касније експлодира још бомби, Дмитро корача горе-доле покушавајући да позове жену, а напетост му је видљива на лицу.
Има двоје деце.
„Они не желе да оду. Они се брину за мене, а ја за њих. Тако живимо", рекао је он.
„Оно што ме највише љути је то што [руске снаге] увек гађају цивилне објекте. Куће, стамбене блокове, котларнице. Немогуће је разумети логику ових напада", рекао је Дмитро.
„Скоро никада немамо ни струје ни воде. Понекад дође накратко и поново нестане због гранатирања. Ноћу је баш страшно. Ипак, још имамо гас и можемо да се загрејемо", каже мештанка Лариса Ревтова.
Десетине хиљада цивила и даље живе у Херсону, али их је регионална администрација најмање два пута ове недеље позвала да оду.
Ово је град који прогањају немилосрдни и неселективни напади.
Додатно извештавање Имоџен Андерсон, Маријана Матвејчук, Дариа Сипигина и Сања Гангули.
Погледајте видео:
