Милан Милутиновић: Председник 'који не доноси одлуке' и искусни дипломата

„Председник који није доносио одлуке", „тих и систематичан интелектуалац", „каријерни дипломата".

То су епитети којима савременици описују некадашњег председника Србије Милана Милутиновића, који је преминуо у 81. години.

Током бурних 1990-их, Милутиновић је био актер или сведок неких од најзначајнијих догађаја у савременој историји Србије и Балкана, иако је тешко оценити колико је његова улога у њима заправо била значајна.

Милутиновић је био председник Србије све до 2002, а потом се предао Хашком трибуналу, оптужен за злочине против човечности и кршења правила рата током сукоба на Косову од 1998. до 1999. године.

Ослобођен је свих оптужби 2009.

У политику је ушао као кандидат Социјалистичке партије Србије, странке коју је у тој декади предводио Слободан Милошевић.

„Милутиновић је деловао као човек који не доноси одлуке", каже Божо Прелевић, један од опозиционих ко-министара у прелазној влади после 5. октобра 2000. године, када је са власти свргнут Милошевић, тада председник Савезне Републике Југославије.

„Био је пристојан интелектуалац, али замерам му што није имао снаге да утиче на Милошевића да се не доносе одлуке које су тако скупо коштале ову земљу", оцењује Прелевић за ББЦ на српском

Милутиновић је од 1995. као шеф дипломатије Савезне Републике Југославије учествовао у усаглашавању Дејтонског споразума којим је окончан рат у Босни и Херцеговини.

Као председник Србије, био је учесник неуспешних мировних преговора у Рамбујеу између политичких представника власти у Београду и косовских Албанаца 1999. године.

Био је један од ретких југословенских званичника који је разговарао са новинарима из читавог света који су пратили мировну конференцију у Француској.

„Да се он питао, нама би било боље, јер он као човек није био спреман за насиље", сматра Прелевић.

Никола Шаиновић, некадашњи премијер Србије и потпредседник владе Југославије, оцењује да је Милутиновић „био врло упоран у ономе што би кренуо да гура, као и веома систематичан у решавању деликатних дипломатских задатака."

„Никада није дизао тон... .Имао је ширину и то не само интелектуалну, већ и дипломатску", каже Шаиновић за ББЦ.

„У припремама преговора је, као искусни дипломата и у складу са дипломатским занатом, знао да прикупи веома велики број извора и информација, направи анализу и оцену поузданости и сажме све што треба."

Шаиновић је пред Хашким трибуналом осуђен на 22 године затвора за злочине током сукоба српских безбедносних снага са Албанцима на Косову, када је стотине људи убијено, а стотине хиљада морало да напусти домове.

Дипломатија и Дејтон

Те 1989. Милутиновић је стигао у Грчку као нови амбасадор Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), где је остао све до 1995. године, иако је једна Југославија у међувремену престала да постоји, а створена је друга, коју су чиниле Србија и Црна Гора.

Распала се у крвавом рату који је почео у Словенији, прелио се на Хрватску, а потом и на Босну и Херцеговину, где је добио најстрашнији замах.

И није га било лако зауставити.

После неколико неуспешних дипломатских акција, крајем 1995. договорен је Дејтонски мировни споразум, за који је Милутиновић говорио да је развијан од марта те године.

У августу 1995. постао је министар спољних послова Југославије.

„Са неким пријатељима Американцима у Атини сам разговарао о Босни и говорио да је најбоље решење конференција, јер су сви претходни планови пропадали", причао је Милутиновић о Дејтону у интервјуу за РТС 2010. године.

„Направили смо текст основних принципа где смо рекли да постоје два ентитета, три конститутивна народа, дали неке основне смернице о федерацији и ентитетима и то смо сместили на неку страницу и по."

Тај се папир касније, како каже, „угојио на више страница", а потом и „постао књига", да би рат најзад заиста и био окончан.

Дејтонским мировним споразумом Босна и Херцеговина подељена је на два ентитета - Федерацију БиХ, у којој претежно живе Бошњаци и Хрвати, и Републику Српску, са већинским српским становништвом.

Милутиновић је говорио да није био директан учесник у преговорима, те да је његова улога више била логистичка, али да је вршио притисак на руководство Републике Српске да споразум прихвати.

Уз Милошевића у Србији

„И Србија и свет."

Под тим слоганом се крајем 1997. године Милутиновић, као кандидат Социјалистичке партије Србије, кандидовао за председника Србије.

Више од деценије касније, Милутиновић је рекао да је тај слоган смислио сам, јер је сматрао да једно без другог не може.

„Србија не може бити изоловано острво, укупан политички и људских развој мора бити конституисан и интернационално и национално", рекао је тада у интервјуу за РТС.

До кандидатуре је стигао неуобичајено за доба Милошевићевог режима.

Најпре су се у септембру и октобру 1997. године сучелили кандидат социјалиста Зоран Лилић и лидер радикала Војислав Шешељ.

Шешељ у другом кругу осваја више гласова од Лилића, али су избори поништени због ниске излазности.

На поновљеним изборима, социјалисти доносе одлуку да промене сопственог кандидата - уместо Лилића, на црту Шешељу излази Милан Милутиновић.

Убедљиво, са 61,2 наспрам 38 одсто гласова, Милутиновић побеђује лидера радикала, касније осуђеног пред Механизмом за међународне кривичне судове у Хагу за злочине против човечности током 1990-их.

Милутиновић је „постављен је на ту функцију као неко ко се неће мешати Милошевићу, да му чува позицију", сматра Прелевић.

„Милошевић је имао људе који је требало да покажу другачије лице режима - које није сурово, насилно, за разлику од оних других, жедних крви, а Милутиновић свакако ни у једној ситуацији није био за насиље."

Дотадашњи председник Србије Милошевић исте године постао је председник Савезне Републике Југославије.

Рамбује и преговори

У то време, на Косову расте напетост и све су чешћи сукоби српских безбедносних снага и паравојне Ослободилачке војске Косова (ОВК).

Преговори између делегација Београда и Приштине у Рамбујеу били су последњи покушај међународних дипломата да се оконча сукоб.

„Озбиљни преговори су почели да првим доласком председника Србије Милана Милутиновића у Рамбује", пише Глас јавности у тексту из 2000. године.

Милутиновић није био званичан члан преговарачког тима, али су многи његов долазак у француски градић протумачили као знак да је Београд коначно одлучио да озбиљно прихвати дипломатију у Рамбујеу, пише овај лист.

„Дуго година изван видокруга, Милутиновић се изненада нашао у центру пажње српске и међународне јавности, коју је изненадио опуштеним и самоувереним наступом, до тада ретко виђеним у дипломатији Југославије".

„На конференцијама за штампу у старом здању југословенске резиденције одговарао је на свако питање, живо се кретао међу многобројним новинарима, показујући да односи са јавношћу нису потпуно страни ни званичном Београду."

Прелевић сматра да је Милошевић и „Милутиновића и неке друге људе могао много паметније да искористи".

„Милутиновић је имао употребну вредност и вероватно је у дипломатији могао да уради много више него као председник који се не пита ни за шта."

У априлу 1999. године и јеку рата на Косову, Милутиновић се састао са Ибрахимом Руговом, дугогодишњим лидером косовских Албанаца, што је био један од ретких јавних сусрета политичара две сукобљене стране.

И годинама касније је у кабинету чувао црну кожну кутију са минералом из рудника Трепча на Косову - поклоном од Ругове.

Марти Ахтисари, некадашњи председник Финске и специјални изасланик Уједињених нација за Косово, касније је у књизи „Мисија у Београду" писао о плану да се уместо са Милошевићем о Косову преговара са Милутиновићем, до чега на крају није дошло.

Међутим, Шаиновић сматра да то ништа не би променило.

„Током тог кризног времена, постојало је потпуно јединство са позицијом Југославије, тако да је политичко-дипломатски рад Србије и СРЈ био интегрисан", каже Шаиновић.

И сам Милутиновић је једном изјавио да „није било реално" да неко сем Милошевића преговара, рекавши да „би то било веома тешко мимо њега."

„Превратничке идеје никада нисам имао"., рекао је у једном од интервјуа.

Пред Хашким трибуналом је за ратне злочине почињене на Косову осуђено неколико људи из државног врха Србије и Југославије, између осталих Шаиновић, и војни команданти Небојша Павковић, Сретен Лукић, Драгољуб Ојданић и Владимир Лазаревић.

Слободан Милошевић преминуо је у Хагу пре доношења пресуде.

Пети октобар

Слободан Милошевић изгубио је изборе за председника Савезне Републике Југославије од Војислава Коштунице, заједничког кандидата удружене опозиције 24. септембра 2000, али резултате није желео да призна.

Због тога је свргнут са власти протестима 5. октобра.

Прелевић каже да је са Милутновићем био током ноћи протеста „да бисмо контролисали ситуацију"

„Радили смо на томе да ништа не ескалира и имао је рационалан став који је допринео да се 5. октобра не пролије крв.

„Није био одлучујући фактор, али што је до њега било, урадио је и у том смислу сам му врло захвалан."

Милутиновић је касније потврдио да су лидери опозиције „тражили подршку да не дође до најгорег."

„Ја сам то и обећао, тако да је то била драматична епизода која се добро завршила", рекао је у интервјуу за РТС.

У Хаг је на суђење пред Трибуналом отпутовао редовном авионском линијом, без лисица, двадесетак дана по напуштању функције председника Србије.

„Није било фаме, нити је требало да буде", рекао је за РТС.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk