Контроверзни британски клубови који нису дозвољавали приступ женама

Три стотине година откако су се први пут појавили, традиционални градски клубови за господу са ексклузивном чланством, а у које и даље залазе чланови краљевске породице и утицајни људи, истрајали су и развијали се.

И док контроверза не јењава око тога да Герик дозвољава женама да постану чланови, нова књига истражује овај изричито британски феномен.

Више од три века, Лондон је био светски центар клубова са приватним чланством.

Ни на једном другом месту није било толико ових тајновитих светилишта која су долазила и одлазила, а данас, са укупно активних њих 133, британска престоница и даље надмашује најближег ривала, Њујорк, који има само 53 клуба.

Многи од историјских лондонских клубова само за мушкарце мењали су се са временима и сада дозвољавају приступ и женама.

А вероватно најславнијих у традиционалном свету клубова, Клуб Герик, основан 1831. године, доспео је у жижу јавности прошле године кад је коначно одлучио да одустане од правила „само за мушкарце“ .

У међувремену, међутим, само је шачица жена изабрана за чланице, док је прошлог месеца телевизијска новинарка Џули Ечингем повукла властиту кандидатуру.

Наводно су неке потенцијалне кандидаткиње биле незадовољне дугим процесом одобравања и очигледним непријатељством које су бројни чланови исказивали према идеји да жене постану чланице.

Клуб Савил, у међувремену, гласао је почетком године да се женама и даље не дозволи улазак.

Традиционални ставови одолевају, чини се.

Сада нова књига, Свет лондонских клубова, Водич за знатижељне доктора Сета Александера Тевоза, доноси свеобухватан преглед од клуба до клуба, заједно са исцрпном анализом детаља - обичаја, правила, традиција, па чак и неколико рецепата.

Клубови су често морали да се мењају да би опстали, присећа се Тевоз, а они који истрајавају обично нуде препознатљиво чланство.

Аутор верује да иако клубови очигледно задовољавају нешто дубоко укорењено у људској природи широм света, у Великој Британији они ипак имају посебног одјека.

„Британци су одувек волели сигурност чланства у клубу и били су велики поборници културе дружења, од младих који се учлањују у извиђаче, до старијих који волонтирају у друштвима глумаца аматера“, каже он за ББЦ.

Како је све почело

А све је почело са кафом.

У другој половини 17. века, кад је кафа први пут уведена у Енглеској, кафетерије су биле добродошла алтернатива крчмама и постале асоцијација за добар разговор.

Семјуел Пипс је писао у децембру 1660. године о вечери проведеној у „кафетерији“ у Корнхилу: „Налазим велико задовољство у њој кроз разноликост друштва и разговора.“

Италијански мигрант у Лондону Франческо Бјанко (који је име претворио у енглеску верзију Френсис Вајт), 1693. године је отворио локал који је служио и кафу и врућу чоколаду; назвао ју је Кућа беле чоколаде госпође Вајт.

Муштерије су се сјатиле у Сент Џејмс Стрит, не само због топлих напитака, већ и због коцкарске собе, места илегалних картарошких игара у високе улоге, згодно ушушкане позади у локалу.

Код Вајт и даље ради и то је најстарији лондонски клуб.

Само је мушкарцима дозвољено да се учлане у њега.

(Краљ Чарлс је један од његових 1.500 чланова, одржао је момачко вече у Вајту пре венчања са принцезом Дајаном 1981. године)

Бројни други клубови отварани су на овај начин током Џорџијанског доба, истиче Тевоз, зато што је било теже извести полицијску рацију у коцкарским гнездима означеним као „клубови са приватним чланством“.

Како су аристократски чланови све више желели храну и забаву уз игре на срећу, управљање су преузели професионалци из угоститељства.

Код Брукса (основан 1764. године) још је један џорџијански клуб који је преживео све до данашњих дана, заједно са Код Будла (1762), првобитно званог Код Алмака.

Код Будла је „вероватно најбоље очувани клуб из 18. века“, каже Тевоз за ББЦ - пролазници могу да га препознају по легендарном кружном прозору спреда.

Лондонски клубови из Џорџијанског доба били су мање познати по политичким расправама колико по обедовању и испијању пића у пријатном друштву.

Конзервативац Вилијам Прајд писао је о периоду кад је био посланик између 1774. и 1808. године:

У Парламенту попуњавам столицу,

Са многим другим дунстерима;

Главу одмарам у Џермејн Стриту

Док ризлинг пијуцкам Код Будла

Период процвата

Лондонски клубови доживели су прави процват у 19. веку, почетком века их је постојало свега дванаестак, док их је крајем века било чак 400.

Клубови су генерално гледано постали мање раскалашни, у складу са новим викторијанским занимањем за пристојност.

Најзначајније од свега, преузели су централну улогу у британској политици, и у овим годинама основано је мноштво политичких клубова у центру Лондона, у делу града омеђеним Пикадилијем на северу, Пел Мелом на југу, Сент Џејмс Стритом на западу и Хејмаркетом на истоку.

Неколицина најцењенијих клубова повезаних са клубовима истрајали су до дана данашњег.

Клуб Карлтон, упориште конзервативаца, основан 1832. године, од старта је био жариште трачева и политичких интрига.

Војвода од Велингтона, у једном тренутку и сам члан, изрекао је опроштајни савет на самртној постељи: „Никад не пиши писмо љубавници и никад се не учлањуј у Клуб Карлтон.“

Реформски клуб је основан 1836. године у Пел Мелу да би приужио место окупљања за виговце и радикале, а касније либерале.

Он је такође био место дешавања Пута око света за осамдесет дана, романа Жила Верна из 1872. године, главни лик Филеас Фог клади се у 20.000 фунти са шест чланова клуба да ће обићи планету и вратити се у „ову овде просторију Реформског клуба“ за 80 дана.

'Најбољи клуб у Лондону'

Кад је у октобру 1834. године огроман пожар уништио старе Домове парламента, многе од функције владе преселиле су се у клубове.

Нова Вестминстерска палата настала је према моделу клуба за приватне чланове, са све чајџиницама, собама за пушење и библиотекама, навевши Чарлса Дикенса да 1864. године Доњи дом парламента назове „најбољим клубом у Лондону“.

Један од првих клубова отворен и за мушкарце и за жене, Клуб Албемарл, основан 1874. године, од самих почетака био је повезан са женским покретом у повоју.

Постао је озлоглашен кад је његовог члана Оскара Вајлда тамо напао маркиз од Квинсберија, отац његовог љубавника лорда Алфреда Дагласа, у инциденту који је покренуо злосрећно суђење за клевету које ће се за Вајлда завршити пресудом и казном затвора.

Краљевска породица је одувек волела лондонске клубове, али нико одушевљеније од Алберта Едварда, принца од Велса, касније краља Едварда ВИИ.

Принцу, посвећеном бонвивану, дојадили су трачеви који су цурили из Вајта о његовим љубавним подвизима, објашњава Тевоз.

Принц је одлучио да 1869. године оснује властити клуб, Клуб Марлборо, назван по његовој лондонској резиденцији.

Лично је одабрао првих 400 чланова и задржао право на последњу реч у одлучивању, да би могао да стави вето на чланство свакога коме није веровао.

У праскозорје 20. века, лондонски клубови су и даље били јаки и пружали вечиту инспирацију за писце.

Према Тевозу, Клуб Дроунс који се појављује у делима П. Џ. Вудхауса највише личи на Клуб Бакс у Мејферу, основан 1919. године.

Клуб је моментално постао популаран због коктел-бара налик америчким.

Његово најпрепознтљивије пиће, тада као и сада, било је Бакс Физ - шампањац са соком од наранџе са мистериозним обртом.

Ијан Флеминг је био члан Код Будла, на ком је засновао клуб Код Блејда у његовим књигама о Џејмсу Бонду.

У роману Ивлина Воа Повратак у Брајдсхед, протагониста Чарлс Рајдер састаје се са пријатељима у Код Брета, највероватније инспирисаним са Код Прата, малим вечерњим клубом у Сент Џејмс Стриту основаном 1857. године, и од 1926. године у власништву породице војводе од Девоншира.

Ова најконзервативнија од свих установа је 2023. године изненадила многе први пут дозволивши женама да се учлане.

Клубови искључиво за жене имали су златно доба последње деценије 19. века и прве деценије 20. века, њих укупно 86, према Тевозовој рачуници.

Неке су потпомагале богате жене које су долазиле у град у куповину и позориште.

Други су били стамбеног типа, нудећи приступачан смештај сингл женама које су започињале каријеру у престоници.

Мјуриел Спарк, у њеном роману из 1963. године Девојке скромних средстава, засновала је клуб Меј од Тека, у ком живе њени протагонисти, на Сервисном клубу за жене.

У протеклих 100 година, затворило се девет од 10 најцењенијих клубова са ексклузивним чланством.

Дуги период пада који је започео отприлике 1920-тих и убрзао се после Другог светског рата - дотакао је дно 1970-тих.

Промена друштвених норми, све мањи број остарелих чланова и скупље чланарине одиграле су улогу у овом паду.

Клубови који су наставили да опстају најчешће су имали снажан идентитет и обраћали су се препознатљивој групи, као што је војска (Клуб Ин енд Аут), глумци (Клуб Герик) или љубитељи коњичких трка (Клуб Терф).

Од многих историјских клубова за приватне чланице у Лондону, преостао је само један, Универзитетски клуб за жене у Мејферу.

Друге скорије итерације клубова искључиво за жене имале су помешане резултате.

Савремени препород

Марк Бирли отворио је успешну серију „нових“ клубова 1963. године са ноћним клубом само за чланство Код Анабеле, лоцираног у подруму налик пећини на тргу Беркли.

Искористио је бројне контакте у вишој класи да привуче чланство - прича се да је то једини ноћни клуб у који је икада ногом крочила краљица Елизабета ИИ.

Али прави савремени препород лондонских клубова започео је 1985. године, са антитезом старог клуба за господу: искричавим местом за све полове, где прихватање чланства није било засновано на друштвеном рангу већ на достигнућима.

Његово име, Клуб Гручо, било је засновано на славној опасци Груча Маркса да никад не би желео да постане члан клуба који би прихватио њега за члана.

Основан у Сохоу, брзо је привукао звездану клијентелу - Стивен Фрај је написао оригинални правилник клуба, који је инсистирао на традиционалној дискрецији.

Такође 1985. године, писац Обертон Во је заједно са Викторијом Глендининг основао Клуб Академија.

„Академију је инспирисала инстинктивна нетрпељивост мог деде према било каквој врсти помпезности", каже за ББЦ његов унук Пјер Во.

„У време његовог настанка, он је увидео да лондонским клубовима доминира клика 'досадњаковића и глупака', самосвесних, самопрокламованих чувара високе културе“, додаје.

Воово чедо наставља да привлачи чланове из света књижевности и дан-данас.

„Просторије су прилично скромне, мада се у томе крије део шарма клуба“, каже Тевоз.

У 19. веку је толика била популарност врхунских клубова, међу њима Атенеума и Карлтона, да су потенцијални чланови могли да чекају и три деценије да буду примљени.

Данас у Харлингему у Фуламу, нечем најближем америчком кантри клубу у Лондону, можете да чекате сличну количину времена да будете примљени, са приоритетом који се даје непосредним члановима породице постојећих чланова.

Доминантни клубови са чланством у 21. веку су власнички клубови (за разлику од клубова којима управљају одбори), најистакнутији од њих Сохо Хаус, велика међународна финансијска операција на десетинама локација.

У Лондону, ова група обухвата објекте у Грик Стриту и Дин Стриту, где су Хари и Меган, војвода и војвоткиња од Сасекса, наводно ишли на први састанак.

Ако је прошлост било каква водиља, лондонски клуб, непрестано у превирању, наставиће да буде обележје живота у престоници и у догледној будућности, показатељ сталног интересовања грађана за разговор, обедовање и уживање у пићу у окружењима која на неки начин могу да се назову властитима.

А клубови ће несумњиво остати предмет фасцинације и гласина.

Најновија вест о Герику је да су чланови клуба који се противе потенцијалном чланству жена, међу којима и Ечингем, основали групу на Воцапу.

Сасвим природно, назвали су је „Статус кво“.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk