Зашто је голотиња забрањена на црвеном тепиху Канског фестивала

Иза забране голишаве и провидне гардеробе и превише раскошних одевних комбинација на црвеном тепиху Канског филмског фестивала стоји сложен бонтон и богата историја.

Покушавамо да утврдимо шта тачно значи „пристојност” када је реч о облачењу на овом престижном догађају 2025. године.

Тај, ионако строги, црвени тепих постао је још ригиднији.

Филмски фестивал у Кану је 13. маја објавио да је „због пристојности, голотиња забрањена на црвеном тепиху, као и у свим другим просторима где се фестивал одржава”.

Забрана је изазвала пажњу, јер су такозване накед хаљине у последњих неколико година постале незаобилазне на црвеном тепиху, па и у самом Кану.

Прошле године, на пример, супермодел Бела Хадид се појавила у ултрапрозирној хаљини од 10 дена, креацији модне куће Сен Лоран, а сличан стил су бирале и звезде попут Изабел Ипер, Наоми Кембел и Кендал Џенер.

Забрана је уведена у тренутку када широм света приметно јачају конзервативне културне струје, па се овакав потез фестивала уклапа у ширу слику контроле женског тела, овог пута у име „пристојности”.

„Не дај Боже да неко покаже брадавицу”, објављено је на анонимном, али у модним круговима познатом Instagram налогу Боринг Нот Цом.

„Тихи повратак конзервативизма је стваран”, додао је корисник налога.

За неке, попут глумице и активисткиње Роуз Макгауан, „нага мода” симболизује оснаживање жена.

А многи указују и на очигледне двоструке стандарде.

„Гола кожа је забрањена на црвеном тепиху, али чим се уђе у салу, она је пристуна на екрану.

„И то углавном женска”, написано је на налогу Боринг Нот Цом.

„Не заборавимо, ово је исти фестивал који је 2015. године забранио улазак женама које су носиле равне ципеле.

„А истовремено и даље црвених тепих простире Роману Поланском (који је 1978. побегао из Сједињених Држава пре изрицања пресуде за силовање малолетнице)”.

Неки коментатори подсетили су и на другу познату и парадоксалну забрану повезану са Каном.

Женама муслиманске вероисповести је 2016. године забрањено да носе буркини, уз објашњење да представља „претњу јавном реду”.

„Жена која се из верских разлога покрива није прихватљива, а жена у провидној хаљини је такође 'непристојна'.

„Мораш да се облачиш конзервативно, али не превише конзервативно.

„То је ситуација у којој увек губиш”, написала је новинарка Шахед Езајди за женски часопис Стyлист.

Али забрана коју су наметнули организатори фестивала не односи се само на голотињу, већ и на „раскошне хаљине, нарочито оне са дугим шлепом, које ометају кретање гостију и отежавају седење у биоскопу”.

Овде се отвара кључно питање: чему заправо служи црвени тепих?

„Шта носите?”, односно „који бренд носите?”, постало је главно питање још 1994. године, када га је америчка глумица и списатељица Џоун Риверс први пут овако формулисала на додели Златног глобуса.

У новије време, црвени тепих све више подсећа на огласне паное и маркетинг платформе на којима познате личности за велике хонораре носе креације одређених дизајнера, чиме се пажња са филмова преусмерава на моду.

У екстремним случајевима, као што је Мет Гала, црвени тепих постаје позорница за све театралније модне спектакле, дизајниране да изазову што више пажње.

А велики шлепови управо томе и служе.

Да ли је то добро или лоше је ствар личне процене.

Али, Кански фестивал је, по мишљењу многих, ипак мало другачији.

„Главне америчке награде су финансијски знатно снажније потковане.

„Хонорари од 100.000 долара за ношење креације нису реткост, па је и притисак далеко већи”, изјавио је модни инсајдер за Гардијан 2023. године.

Насупрот томе, „у Кану постоји више слободе, мање обавеза када је реч о брендовима и стиловима”.

Иако Кану свакако треба признати заслуге за одређени степен модне слободе, можда управо ту и лежи део проблема.

Француски фестивал се последњих година све више претвара у својеврсну незваничну недељу моде.

За многе, спектакуларни модни тренуци готово су једнако важни као и сами филмови.

За фестивал који изузетно озбиљно схвата свој филмски програм, то може бити трн у оку.

Али за друге, који можда имају шире разумевање модне уметности, то није суштински проблем.

С обзиром да је званична забрана објављена свега дан пред почетак фестивала, а многе комбинације су планиране месецима унапред, поједини коментатори изразили су солидарност са људима из модне индустрије.

„Моје мисли и молитве су за све стилисте”, написао је модни новинар Луј Писано на Instagramу.

„Ово је низак ударац”, написао је модни коментатор Ханан Бешовић.

„То показује колико не поштујете људе који долазе на ваш фестивал… нарочито стилисте…

„Зар нисте могли то да објавите пре два месеца?”.

Холивудска звезда Хале Бери, позната по томе да радо носи голишаве и прозирне хаљине, наводно је планирала раскошну тоалету коју сада не може да обуче „јер шлеп једноставно превише заузима простора”.

„Морала сам да променим план”, додала је америчка глумица.

„Ипак, мислим да је забрана голотиње можда и оправдана”.

Неки сматрају да је забрана која се односи на величину тоалете логичнија него она која се тиче голотиње.

Ветеран фестивала у Кану, Луј Писано, објаснио је за онлајн издање Вогуе Бусинесс да је у последњим годинама црвени тепих постао преплављен инфлуенсерима који намерно носе „најлуђе, највеће, најекстремније креације које могу да нађу".

„Заузимају превише простора на црвеном тепиху, док хиљаде људи покушавају да уђу у биоскоп, и све се закрчи”, додао је.

Ово није први пут да Кански филмски фестивал уводи забрану која је осмишљена да убрза ствари.

Још 2018. године уметнички директор фестивала Тјери Фремо забранио је селфије, рекавши да „на црвеном тепиху, баналност и хаос које изазивају селфији нарушавају квалитет доживљаја и фестивала у целини”.

Хоће ли Кански фестивал убудуће заиста спроводити ову забрану?

Према саопштењу, „тимови за дочек имају обавезу да забране приступ црвеном тепиху свакоме ко не поштује правила”, али остаје да се види колико ће доследно то заиста и спроводити.

Јер, и раније су постојала строга правила, али их фестивал није увек доследно спроводио.

Чувени сликар Пабло Пикасо је 1953. године добио посебно одобрење да носи бунду од овчје коже, иако је тиме прекршио вечерња правила облачења.

Исте године, једном новинару то није било дозвољено.

Још један пример је писац Хенри Милер, који је 1960. одбио да носи смокинг, и није му дозвољен улаз на отварање фестивала иако је био члан жирија.

Занимљиво је да се сви ови подаци доступни управо на званичном сајту Канског фестивала, што указује на извесни понос због „буре” коју фестивал подиже око правила облачења.

Знају да ће га се неки придржавати, али и да ће неколицини бити дозвољено да се размећу.

Према објавама на Instagram налогу Стyле Нот Цом, „прича се да правила неће важити за праве звезде црвеног тепиха".

„За манекенке и амбасадорке брендова које дођу због фотографисања, прескоче пројекцију филма и нестану на задња врата.

„А искрено говорећи, они чине већину”.

На отварању овогодишњег фестивала, Бела Хадид је, рецимо, дошла у хаљини која више открива него покрива.

И није удаљена.

Ако нас историја нечему учи, онда је то да они који се усуде да прекрше правила и прођу некажњено, добију маклоност публике.

Јер, пркошење правилима облачења која делују превисе строга, снобовска или патријархална, је прошлости доносило хвале холивудксим звездама које су у том тренутку показивале да су као обичан свет.

Узмимо за пример глумицу Џулију Робертс, која је 2016. ходала боса, годину дана након забране равних ципела.

Тај гест јој је донео титулу „америчке миљенице” у часопису Венити феру.

Други пример је америчка глумица Кристен Стјуарт, која је 2018. на црвеном тепиху изула ципеле на штиклу бренда Цхристиан Лоубоутин, након што је раније за амерички филмски часопис Холивуд репортер изјавила: „Ако не тражите од мушкараца да носе штикле и хаљину, то не можете да тражите ни од мене”.

Да ли ће и они који се убудуће осмеле да „покажу брадавицу” и којима се прогледа кроз прсте, добити сличне похвале публике?

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу.

Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk