Бесни Венецуеланци оптужују власт за немар и апатију после земљотреса

„Тихо", викали су спасиоци док су се кретали путем са подигнутим песницама.

Возила су застала.

Људи су престали да причају. Багери су застали.

Један спасилац поставио је уво на рупу коју су успели да избуше у рушевинама бетона.

Други је уперио лампу у том правцу.

Ослушкују како би регистровали било какав звук могућих преживелих испод рушевина дванаестоспратнице тик уз прометни пут у приобалном граду Ла Гуаира.

То је једна од најтеже погођених области после два земљотреса који су потресли Венецуелу 23. јуна, услед чега је погинуло најмање 1.700 људи.

Ово је „најбруталнија природна катастрофа" у историји Венецуеле, рекла је привремена председница земље Делси Родригез.

Док стоји поред порушеног објекта, Мигел Оскар Нуњез задржава дах и грли чланове других породица чији су вољени и даље испод рушевина.

Његов јединац, 34-годињи Анхел, живео је у тој згради.

Тренуци тишине пролазе, али спасиоци нису чули никога од преживелих.

Тишина се прекида и поново почиње копање.

„Мој син, као и стотине других, заробљен је испод рушевина.

„Али, потребно нам је више подршке власти како бисмо их одмах ископали.

„Могуће је да их земљотрес није убио, али запитајте се да ли је мртав због немара власти", каже Мигел Оскар, док му се бес оцртава на лицу.

Кевин Монтиља је такође живео у тој згради.

Био је на послу, али су његова супруга Лузмари и 16-годишња ћерка Хоерлијзмар биле у стану када је земљотрес погодио ову област.

„Операција спасавања почела је прилично касно и спора је. Прво су само људи који живе овде притекли у помоћ.

„Полиција је дошла само да провери, али нису помогли.

„Реакција власти је неучинковита и фрустрирајућа", каже 34-годишњи Кевин.

Када смо стигли до овог места, спасилачки тимови из Венецуеле и Колумбије су спроводили спасилачке операције.

Два багера и кран су подизали бетонске рушевине.

Погледајте: Спашавање маме и бебе из рушевина у Венецуели

Али, породице које чекају крај пута да њихови ближњи буду извучени, сматрају да су протраћени дани пре него што је акција почела.

„Нисам изгубио наду, али сам очајан. Закон природе налаже да отац треба да умре пре сина.

„Замислите да вам син изненада погине", прича Мигел.

Урушена зграда је једна од неколико објеката који су чинили стамбени комплекс у државном власништву.

Тај фактор, али и чињеница да је стамбени блок на атрактивној локацији, вероватно је привукао пажњу спасилачких тимова.

За разлику од овог насеља, постоје квартови у Ла Гуаири у које спасилачки тимови још нису ни зашли.

Делизабер Ереиру смо срели у болници у Гуаири, где је гледала листе повређених и погинулих.

Трага за ћеркама, 12-годишњом Грејделис и 13-годишњом Грејбелис.

Делизабет је самохрана мајка и била је на послу када се догодио земљотрес.

Верује да су јој деца вероватно била код куће у том тренутку, али тражи их и на другим местима, у случају да су тада изашле из стана и преживеле природну катастрофу.

„Нико ми не помаже. Никакве машине или спасиоци нису дошли да копају кроз рушевине.

„Осећам да сам препуштена себи да нађем моје вољене", прича Венецуеланка, док јој сузе теку низ образе.

„Моје ћерке су тихе, педантне девојчице. Желим да их вратим по сваку цену", додаје.

Где год да смо отишли, становништво нам је говорило да их је држава изневерила.

Уз пут који пролази поред обале, два стамбена блока високих зграда који су део насеља Бело Хоризонте, срушила су се до темеља.

Тамо смо угледали породице и добровољце, који носе маске и рукавице покушавајући да откопају рушевине ашовима и пајсерима.

„Смрад је ужасан. Али, још покушавам јер покушавам да нађем стрица.

„Не можемо само да стојимо када постоји могућност да су људи живи испод ових рушевина", каже нам Вилијам Родригез.

„На већини локација помоћ је стигла касно, а на некима још није ни стигла", додаје.

Иако је било полиције у близини комплекса, она није радила помагала у акцији спасавања.

Хуан Авендо живи преко пута комплекса Бело Хоризонте, а кућа овог 60-годишњака је уништена.

„Чули смо вриске и повике људи заробљених испод рушевина, па смо покушали да им помогнемо сами, голим рукама, гребући ноктима кроз рушевине", препричава Хуан.

Са нећаком Ењером Мусиксом описује како су успели да извуку једну жену живу.

„Чули смо је ноћу како вришти. Али, био је мрак и нисмо могли да урадимо ништа, па смо следећег јутра отишли и покушали да је нађемо.

„Прво смо успели да јој дотуримо флашу воде. А онда смо почели да радимо како бисмо је извукли", описује Хуан.

Први спасиоци из редова венецуеланских ватрогасаца стигли су овде у петак, готово цела два дана пошто се земљотрес догодио.

Екипе из Ел Салвадора и Америке такође су помогле.

Пронађено је још неколико преживелих, али је у недељу обустављена операција.

Хуан процењује да вероватно испод рушевина леже још стотине мртвих.

Њихова тела можда никада неће бити пронађена, па можда никада нећемо сазнати ни праве размере ове природне катастрофе.

Додатно извештавање: Акрити Тапар, Марија Инес Калдерон и Санџај Гангули.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk