Тамо где је фудбал више од живота, а Марадона и Меси у пантеону највећих

„Неки људи верују да је фудбал питање живота и смрти, а ја сам веома разочаран тим ставом. Могу да вас уверим да је много, много важније од тога".

Иако дата у Енглеској, изјава Била Шенклија, легендарног тренера Ливерпула, можда боље од било које социолошке анализе описује шта фудбал значи на другом крају света, у Аргентини.

„Потпуно смо опседнути фудбалом, на неки начин је већи од живота.

„Једна од првих ствари коју питате када се упознајете је - за кога навијаш? То је кључна информација у аргентинској култури", прича Фернандо Ромеро Нуњез, спортски новинар Буенос Ајрес Хералда, за ББЦ на српском.

У земљи светских првака, у којој Дијего Армандо Марадона има статус божанства, а Лионел Меси 'првог до фудбалског Бога', званична историја каже да је утемељивач фудбала крајем 19. века био шкотски учитељ Александар Вотсон Хатон.

Али фудбал је имао и друго оснивање - на улицама, где је добио идентитет, каже Николас Камписи, аргентински писац и професор на Џорџтаун универзитету у Вашингтону.

„У првим деценијама 20. века, људи у имигрантским насељима су почели да играју и популаризују спорт.

„То више није био спорт повезан са дисциплином, са институционалним окружењем, вец́ са импровизацијом", каже Камписи за ББЦ на српском.

Као и сваке четири године, Аргентина и овог лета на ногама прати национални тим на Светском првенству у САД, Канади и Мексику.

Аргентински зачин за светски фудбал

Док се током 19. века млада нација, независна од Шпаније, још формирала, фудбал је постао део свакодневице за велики број досељеника, посебно из Италије и са Пиринејског полуострва, који су стигли у Аргентину у потрази за срећом.

„Фудбал је постао начин на који је земља интегрисала имигранте у нацију која се тек градила.

„Оснивани су клубови, грађене снажне везе са локалним заједницама, а онда се та веза пренела на национални ниво и репрезентација је почетком 20. века постала извор поноса", објашњава Џошуа Надел, историчар и аутор књиге „Зашто је фудбал важан у Латинској Америци", за ББЦ на српском.

Главни ривал аргентинске репрезентације у првим деценијама био је Уругвај, од кога су изгубили прво финале Мундијала 1930.

После тога 'титулу' убедљиво највећег противника преузео је Бразил.

„Фудбал не одражава само земљу, вец́ је својеврсна културна машина у коју је уткано много фактора - имиграција, схватање нације, емоције и политички сукоби.

„Кроз фудбал, земља пројектује слику о сопственом идентитету", оцењује писац Николас Камписи.

Аргентина није изузетак, у многим земљама света фудбал је врло важан, а победе и порази репрезентације доживљавају се веома интензивно.

„Али наша специфичност најприближније може да се опише речју picardilla - што се преводи као лукавство или превара.

„То није настало у британским школама, вец́ у имигрантским насељима.

„И то је стил који повезујемо са Аргентином, Марадоном, Месијем - то је наш изум у историји фудбала", додаје Камписи.

Фудбал, крв и терор

Аргентина је до сада три пута освајала титулу светског првака - 1978. као домаћин и са првом звездом Мариом Кемпесом, 1986. у Мексику предвођена Дијегом Армандом Марадоном и 2022. у Катару, на челу са Лионелом Месијем.

Дебитантски наслов освојен је у мрачно време диктатуре војне хунте на чијем челу са налазио Хорхе Видела.

На једној страни фудбал и славље - на другој крв и смрт.

„Недалеко од стадиона 'Монументал' у Буенос Ајресу, била је војна школа Есма, једно од главних мучилишта.

„Политички затвореници из Есме рекли су да су могли да чују славље са стадиона када Аргентина постигне гол", каже Камписи.

Током „Прљавог рата" против левичарских политичара и њихових присталица, како је названа владавина војне хунте од 1976. до 1983, убијено је између 10.000 и 30.000 људи, пише енциклопедија Британика.

Упркос оптужбама за репресију, политичке прогоне и убиства, Светска фудбалска федерација (ФИФА) није променила одлуку о домаћину Мундијалу која је донета 1966.

„Годинама касније су некадашњи затвореници сведочили како их је тајна полиција возила аутомобилима по граду, да виде прославе победа и говориле: 'Гледајте, никога није брига за вас и вашу патњу", описује историчар Џошуа Надел.

Божија рука

Кроз историју, аргентински фудбал никад није био само фудбал.

Али је често био нека врста уточишта и 'лека' за потешкоће и нестабилности са којима се земља суочавала.

„Аргентина није увек најлакша земља за живот, са свим озбиљним привредним и политичким проблемима.

„Зато је фудбал за многе људе одувек био бег, па сваког викенда иду на стадион да прате клуб који воле, као и репрезентацију када је на великим такмичењима", говори Питер Коутс, Британац који 12 година живи у Аргентини, за ББЦ на српском.

Војна хунта је пала 1983, пошто је годину дана раније Аргентина поражена у оружаном сукобу са Великом Британијом око Фолкландских Острва или Малвина, како их зову у јужноамеричкој земљи.

Погледајте видео о рату за Фолкландска Острва

Неколико година по завршетку рата, 'Гаучоси' су обрадовали навијаче тријумфом на Светском првенству 1986. у Мексику.

За многе навијаче, не само аргентинске, Дијего Марадона се сјајним партијама на том шампионату етаблирао као најбољи фудбалер свих времена.

Иако је у финалу после продужетака Аргентина победила тадашњу Западну Немачку, утакмица о којој се највише расправљало је победа над Енглеском (2:1) у четвртфиналу.

„Рат је још био свеж у главама Аргентинаца, а Марадона и остали играчи су меч схватили као неку врсту освете.

„Рекли су да су играли за младиће који су погинули на Малвинима и тако се политика опет укључила у фудбал", каже Николас Камписи.

Око 650 Аргентинаца и 260 Британаца је погинуло у рату за острва у јужном Атлантском океану.

Марадона је дао оба гола против Енглеске, први када је руком савладао голмана, а други пошто је предриблао целу одбрану.

„Први гол, назван Божја рука, отелотворује карактеристике аргентинског фудбала, јер то је пикардиља - оштроумност, улична памет.

„А други погодак је гол века, отелотворује још један аспект - дриблинг - настао као сушта супротност британској дисциплини и ригидности", описује Камписи.

Марадона је на том шампионату проглашен за најбољег играча турнира, а Аргентина се тада изједначила по броју освојених трофеја са локалним ривалом Уругвајем.

Искупљење у Катару

Аргентина је два пута у новијој историји изгубила финала Мундијала, оба пута од Немачке - 1990. и 2014. године.

Ако су навијачи, уз разочарање због тих неуспеха, ипак опростили поразе и Марадони и Месију, генерација која је учествовала на СП 2002. није била те среће.

Те године Гауочосе су предводили Габријел Батистута, Хавијер Занери и Хуан Себастијан Верон, али нису прошли групу - што је био најгори резултат од 1962.

„Ух, то је баш било лоше, медији су резултат представили као понижење, мада је тадашњи селектор Марсело Бијелса касније показао какав је тренер кроз каријеру", присећа са новинар Ромеро Нуњез.

Дуго су навијачи Аргентине чекали да њихова екипа освоји трофеј светског шампиона, преживели су и још неколико пораза Гауочоса у финалима Копа Америке, континенталног првенства.

Било је навијача који су Месија кривили за неуспехе, а када је 2016. најавио да се повлачи из репрезентације, изазвао је бројне реакције.

„Тек када се привремено пензионисао, Аргентинци су схватили да не треба да га одбаце јер је несумњиво најбољи играч.

„Вратио се и добио већу подршку, што је коначно довело до освајања Светског првенства", каже Питер Коутс, један од водитеља подкаста „Hand of pod".

Али чекању је дошао крај 2022. у Катару.

„Као да се у том тренутку Меси 'искупио' за целу каријеру и скинуо са себе огроман терет", каже историчар Џошуа Надел.

Аргентина је у финалу те године после пенала победила Француску, а Меси је головима и асистенцијама обележио турнир и проглашен је за најбољег играча.

Пантеон највећих не може без њих

Историју друге највеће јужноамеричке земље обележиле су значајне личности попут писца Хорхеа Луиса Борхеса, певача Карлоса Гардела, политичара Хуана Перона и његове супруге Евите и револуционара Ернеста Че Геваре.

Њима уз раме стоје и Марадона и Меси, тврди писац и професор Николас Камписи.

„Они су међу главним симболима аргентинског идентитета", нема дилему.

Писац Борхес презирао је фудбал, док је Перон као председник финансирао изградњу фудбалских стадиона, а овај спорт покушавао да користи за јачање сопствене популарности међу радничком класом.

„Сви они су у пантеону славних Аргентинаца, и Марадона и Меси и Перон...

„Само што фудбалери, писци и музичари нису поларизујуће личности као што је то био Перон", објашњава историчар Надел.

Иако у фудбалском смислу многи стављају знак једнакости између Месија и покојног Марадоне, навијачи у Аргентини често знају да истакну разлике и у темпераменту, па и понашању великана.

Марадона је одрастао у сиромашном кварту Буенос Ајреса, док је Меси као дечак отишао у Барселону, где је стекао светску славу.

„Дијего је доживљаван као већи, типичнији Аргентинац, човек из народа, а Месијево одрастање у Европи увек је стварало одређену одбојност код навијача", говори Питер Коутс.

Када се појавио на великој сцени у дресу Барселоне 2004, Меси је био тих и повучен и ретко је давао изјаве.

Такав имиџ се мења тек када се у лето 2016. на кратко повукао из репрезентације.

„Постао је отворенији, чешц́е је улазио у сукобе на терену и ван њега и изашао је из љуштуре тихог, стидљивог дечака", анализира новинар Ромеро Нуњез.

Погледајте видео: Крунисање Месија у Катару 2022.

За разлику од углавном тихог Месија, Марадона је током, а поготово по завршетку играчке каријере, више пута говорио против онога што је видео као амерички империјализам и састајао се са левичарским политичарима попут Фидела Кастра, Уга Чавеса и Ева Моралеса.

„Марадона је сматран човеком који се никада није покорио тржишту и подржавао је левичарску политику против капитализма и ширења неолиберализма", каже писац Камписи.

Меси се није истицао политичким изјавама, али се нашао на мети критика неких Аргентинаца у отаџбини јер је посетио Белу кућу када је његов Интер Мајами освојио америчку МЛС лигу и руковао се са Доналдом Трампом.

„Био је то један од оних тренутака када су људи рекли: 'Дијего то не би урадио или би макар рекао нешто", истиче Питер Коутс.

Где престаје фудбал, а почиње политика

Фудбал и политика и данас у Аргентини иду руку под руку.

Сликовит је случај Маурисија Макрија, који је прво био успешни председник Боке Јуниорс, уз Ривер Плејт, највећег клуба земљи, а затим од 2015. до 2019, шеф државе.

А актуелни десничарски председник Хавијер Милеи сукобио се са Клаудијом Тапијом, првим човеком фудбалског савеза.

Разлог: план председника да омогући улазак страних инвеститора у клубове, у чијој власничкој структури сада доминирају чланови и навијачи.

„То је сукоб идентитета око тога шта је аргентински фудбал - да ли је то профитни модел, са страним инвеститорима као власницима или те институције припадају члановима као што је било кроз историју", објашњава Николас Камписи.

Милеи је познат као велики Трампов савезник, пријатељ милијардера Илона Маска и врло оштар критичар левице.

Са таквим прожимањем и снажним емоцијама, тешко је изабрати који је пехар најдражи.

„Сваки члан тима из 1986. има статус митског биц́а - и селектор Карлос Биљардо, Буручага са голом у финалу и Браун који је играо са ишчашеним раменом.

„Ако питате Аргентинце да наведу пет највец́их земљака, Марадона је једини који ц́е увек бити ту", без дилеме је новинар Ромеро, навијач Велез Сарсфилда.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk