Феномен успеха породице Превц, словеначких летача на скијама

Њихово презиме би у речнике словеначког језика без проблема могло да уђе као синоним за успех.

Породица Превц у витринама чува осам олимпијских медаља и небројено одличја са светских шампионата у скијашким скоковима које су кући донели Петер, Цене, Домен и Ника.

Једина су породица где четворо чланова - три брата и сестра - има олимпијско знамење.

Цене Превц данас има 30 година, а скакачку каријеру окончао је после освајања сребра на Олимпијским играма у Пекингу 2022. као део тима у коме је скакао и његов брат Петер.

Иако је сишао са спортске, попео се на сасвим другу позорницу.

Срећем га у Трбовљу, словеначком градићу са дугачком традицијом рударења, где се спрема за наступ као стенд ап комичар на бини распродате сале локалног Дома културе.

У здању социјалистичке архитектуре, која подсећа на године југословенске историје Словеније, публика одушевљено тапше његовим шалама које су често на сопствени рачун.

„Понекад бих желео да будем неко кога нико не зна и увек се радујем кад одем у други део света и осетим како је то", каже ми са осмехом док нам разговор прекида малишан који би желео фотографију са једним од чланова најпознатије словеначке спортске породице.

Ипак, чланови породице Превц су навикли на пажњу још од првих успеха Петера, најстаријег сина.

За Ценета, следеће дете по старини, комедија и јавност били су важни још док се такмичио.

„Увек можете да објашњавате досадне техничке ствари зашто је скок био лош и сви ће заспати током објашњења, али можете да кажете и да сте са скакаонице пали као да сте избачени из кафане."

Вредни, послушни, разгибанији и дисциплиновани

На врх скакаонице први се попео најстарији брат Петер, рођен 1992, коме ће невероватни таленат и упоран рад донети четири олимпијске медаље.

Четири године млађи Цене каже да никад није имао јасну идеју да се бави овим спортом, већ се на скијама нашао сасвим спонтано.

„Кад сам имао шест година, Петер је већ годину дана тренирао, а пошто није било безбедно да остајем сам код куће, отац је и мене ставио у кола и повео на стазу.

„Када сам видео сва та бела брда, мноштво деце која се скија, скаче, клиза и ја сам пожелео да пробам."

Породична кућа Превцових је у Долењој васи, селу надомак Крања, једног од најважнијих спортских центара у Словенији - не само за скијашке скокове.

На првој озбиљнијој скакаоници дочекао их је Милан Ромшак, данас 59-годишњак, први тренер спортистима из ове породице.

„Били су јако вредна и послушна деца, њихова физичка грађа била је боља и разгибанија од других, потпуни феномен.

„Били су најбољи и на тренинзима на сувом, чак и у једноставном скоку у даљ, а није им било тешко ни да иду да трче по шуми када смо радили кондиционе тренинге", присећа се Ромшак у разговору за ББЦ на српском.

Тренер каже да је било изузетно важно пажљиво радити са младим скакачима.

„Посебан изазов био је период наглог раста, кад се тело није равномерно развијало, па су често били у боловима.

„Кад су порасли, било је важно ојачати их, али и радити на експлозивности и брзини."

Особине које су их красиле од почетка, сачували су до врхунаца каријера.

Феномен успеха ове породице као супруга најстаријег Петера спознала је Мина Превц, и сама потекла из скијашког окружења.

„Упознала сам много људи који се баве спортом, али код Петера је дисциплина изнад свега."

Родитељи: присутност без притиска

Цене Превц нема никакву дилему: кључ њиховог успеха јесу родитељи.

„Живели смо тачно 23 минута од места за тренинге у Крању и они су тај пут прелазили безброј пута.

„Рекорд је био када смо сви троје морали да будемо одвојено одвожени и довожени са тренинга, па су пут прешли у дванаест наврата."

За воланом су се смењивали мајка Јулијана, библиотекарка у средњој школи у Крању, и отац Божидар, власник салона намештаја који је временом постао међународни судија у спорту којим му се баве деца.

„Усадили су нам вредности попут оне да, кад нешто стварно желиш, за то мораш и да се потрудиш.

„За њих је било нормално да устанеш у пет, радиш до десет увече и то ће те довести до успеха."

Родитељи Превц били су увек присутни, али се нису мешали у спорт, пустили су децу да се њиме баве и по томе су посебна фамилија, каже Мина.

„Кад су деца долазила тужна, нису се много бавили тиме и стварали додатни притисак - било је како је било, и то је то, за њих је свеједно јесу ли победили или нису.

„Они нису имали огромне амбиције, а били су увек на располагању."

Ипак, она каже да су нека правила била чврста.

„Дисциплина је била важна и код куће: кад се нешто радило, рецимо брале јабуке, морало је све да се заврши пре него што може било где да се иде."

Порази и повреде

Иако му је осмех заштитни знак, како на његовом, тако и на лицима публике која слуша његове шале, Цене Превц сећа се и тренутака који су најтежи за спортисте.

„Био сам јако тврдоглав и, кад не победим, за мене је то значило да се још више трудим да напредујем, извучем лекције за будућност.

„Емоције би и даље постојале, мада их нисам много показивао јер сам изгледао тихо и повучено, али унутрашња мотивација ми је била велики стимуланс на свим пољима, не само у ски скоковима, већ и у школским домаћим задацима."

Њихов први тренер каже да је младе скакаче било тешко одвојити од стазе чак и кад су били повређени.

„Морали смо да седнемо и разговарамо, да анализирамо снимке како изгледају кад им је ишло, а како кад није", сећа се Милан Ромшак.

Ипак, и у тешким тренуцима, кључну улогу одиграли су родитељи.

„Они никад нису тражили од нас да будемо најбољи, можда јер су увидели да смо већ сами тако нешто снажно желели.

„Знали су да нам је подршка најпотребнија кад не иде најбоље: ствари су код куће увек биле исте, без обзира какав смо резултат остварили и то је нешто о чему никад нисам размишљао."

Мада порази и посебно повреде нису били лаки тренуци, супруга Петера Превца каже је подршка остајала и када су спортисти порасли у славне професионалце.

„Ми смо увек много разговарали о свему, веселили се успесима, правили дочек с пријатељима.

„Петер каже да сам, кад је било тешко, била његов терапеут јер је мени говорио шта не иде, шта му је досадило", каже Мина у разговору за ББЦ на српском.

Свако село има скакаоницу

Историја словеначких успеха на снегом прекривеним залетиштима почела је деценијама пре историјских постигнућа браће и сестре Превц.

Имена Приможа Улаге, Матјажа Дебелака, Мирана Тепеша, Матјажа Жупана или Франција Петека била су позната широм Југославије, а праву експанзију спорт доживљава после осамостаљења Словеније 1991. године.

Невероватне резултате постижу Примож Петерка, Петер Жонта, Роберт Крањец, Рок Бенкович, Тими Зајц, Урша Богатај, Ника Крижнар.

„Скоро свако село у Словенији има по једну малу скакаоницу, више их је од стотину широм земље.

„У систему Савеза је више од 20 клубова који су распоређени по целој Словенији и они имају добре услове за скакаче до 15. године, када спортисти прелазе у центар у Крању", каже Горазд Погорелчник, у Скијашком савезу Словеније задужен за скокове.

У „скакачкој лабораторији", како Погорелчник назива тренинг центар у Крању, тренутно је приближно 40 скакача и око 15 скакачица који ту тренирају, али и иду у школу.

Ипак, јасно је да би долазак до скија, одела, опреме, новца за путовања био немогућа мисија за многе од будућих, али и досадашњих шампиона.

„Млади у клубовима добијају сву неопходну опрему која није јефтина, али они плаћају само чланарину од 40-50 евра месечно.

„Касније, у фази када спорт постаје заиста скуп, скијашки савез покрива све трошкове за спортисте у нашем кампу и у репрезентацијама."

Погорелчник каже да су скокови спорт који је скуп за савез, али не и за такмичаре.

„Ми имамо наш систем унутар система државе: без ентузијаста, посебно на нижим нивоима, не би било не овог, него било ког спорта.

„По нашим прорачунима, држава покрива једну трећину трошкова, а све остало морамо да покријемо на тржишту, пре свега од спонзора", каже Погорелчник за ББЦ на српском.

Посебна пажња посвећује се школовању тренера, а развијају се и национални програми по којима вежбају млади спортисти широм државе.

„Ми радимо са децом пуног срца и душе, од малена пратимо ко би могао да буде изврстан, али ни остале не одбацујемо, већ их стимулишемо да остану на залетишту колико год желе.

„Имали смо и посебне тренинге на ролерима, па су деца на точковима добијала више експлозивности, боље су користили сопствене квалитете", каже Милан Ромшак, и данас тренер младих скакача.

Он, ипак, каже да се основне предиспозиције развијају и пре доласка на прве тренинге.

„Деца би требало да се што више играју лоптом, возе ролере, скачу лево-десно, пењу по дрвећу - тако нешто им доноси најбољу телесну грађу, развија се организам.

„Најважније је да не седе само у кући, за столом, на телефону и компјутеру, јер тако никад неће постати спортисти."

Скокови за породичним ручком

Цене Превц се, осим комедијом, бави и коментарисањем спорта у коме је био шампион на националној телевизији, жели да коначно заврши факултет, води сопствени угоститељски објекат.

Ипак, признаје да нема жељу да стане поред залетишта и дели савете младим такмичарима.

„Као неко ко има кафић, ви сте на неки начин и ту тренер свима који долазе у ваш тим.

„Ипак, признајем да немам право стрпљење за рад са децом, док за врхунски ниво не сматрам да бих био довољно добар."

Пажљиво прати резултате млађих и тренутно активних, а изузетно успешних Домена и Нике.

На Олимпијским играма у Милану претходне зиме, њих двоје су освојили три појединачне и једну тимску медаљу, а носили су и заставу Словеније на свечаном отварању.

„Ако саберем све поруке браћи и сестри ове сезоне, мислим да их је мање него што имам прстију на рукама.

„Знам да они знају да сам пресрећан због њих и да смо увек ту једни за друге, када год наше речи могу да значе на психолошком плану."

Најстарији Петер је у скакачкој пензији од 2024. године, па заједно са супругом Мином планира пословне подухвате, попут фондације за образовање одраслих који раде с децом у спорту.

„Много људи нам је рекло да ће повлачење бити тешко, па смо били мало спремнији, али заиста није било лако јер свако губи улогу коју је носио чак и неколико деценија - и он, и ја.

„На срећу, имамо сад и друге терапеуте и све је добро дошло", каже она.

Скије и залетишта остају неизбежна тема ове породице која обележава историју словеначког спорта.

„О спорту се на породичном ручку није причало много, осим ако се нису догађале неке велике промене.

„Ипак, што су старији, више се прича о скоковима, па сам им зимус рекла да сам приметила да могу више од сат времена непрестано да причају о томе", каже Мина уз смех.

Она и Петер имају два сина, па је неизбежно питање - јесу ли управо они настављачи успешне лозе ловаца на медаље.

„Ми још не дозвољавамо да се деца баве само једним спортом, да до 10. године не буду претренирани и под превеликим притиском.

„Важно је да се прво направи физичка и ментална база, да све буде на здравим основама, па после 10. године могу да се баве било чиме што је безбедно за тело и психу."

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk