Валтер је бранио Сарајево, а Лету Штуке гитарски звук: Шаран за ББЦ о новом албуму и студентским протестима

Аутор фотографије, Nemanja Mitrović
- Аутор, Немања Митровић
- Функција, ББЦ новинар
- Објављено
- Време читања: 7 мин
Ако је југословенски народни херој Владимир Перић Валтер бранио Сарајево до самог краја Другог светског рата, онда је група Лету Штуке вероватно једна од оних која је сачувала гитарски звук босанске престонице у овом веку.
Основао ју је још у другој половини 1980-их, средњошколац Дино Шаран - глава, брада и стваралачки погон бенда, да би на вишегодишњу паузу отишли по избијању крвавог рата и опсаде њиховог родног града.
И у таквим немилим околностима нашло се места за свирку и снимање песама, додуше са другим бендом.
„Кад си млад, све је лакше, па чак и рат.
„Био је то један креативан период, певали смо са шлемовима на главама и панцирима - импровизација живота“, говори Дино Шаран, сарајевски музичар, за ББЦ на српском.
Нови живот старој групи удахнуо је премијерним издањем 2005. године, а недавно су објавили и нови студијски албум Етер.
„Двадесет година - пет албума, и није тако лош резултат“, каже уз осмех фронтмен групе Лету Штуке, познате по хитовима Мјесто за двоје, Шутиш, Као на Запад и Минимализам.
Уочи њиховог великог београдског концерта 3. јула, разговарали смо са Дином Шараном о родном Сарајеву, оживљавању старе групе, новом албуму, као и о друштвено-политичким збивањима у Србији, региону и свету.
'Нисам спортски тип, али напред Босна'
Јарко јунско сунце је угрејало београдске плочнике, па смо скровити кутак за разговор пронашли у кафићу у центру града.
„Добра ти је кошуља“, изговара Шаран чим смо се руковали и упознали.
После неколико гутљаја воде, повела се неизбежна прича о Светском првенству у фудбалу на којем је Босна и Херцеговина (БиХ) обезбедила пролазак међу 32 најбоље екипе.
„Нисам баш неки спортски тип, али наравно да се навија за Босну“, каже Шаран.
Иако лопта није приоритет, сећа се „инспиришућег славља“ са сарајевских улица када су се пласирали на Мундијал, као и невоље његовог пријатеља Омара Куштрића, навијача БиХ из ББЦ видео прилога, који је преживео блажи инфаркт од узбуђења.
За селектора репрезентације Сергеја Барбареза каже да је „одрадио одличан посао“, док му је од играча фаворит голман Никола Васиљ, рођени Мостарац.
„То су углавном деца дијаспоре која често боље играју против јачих екипа“, оцењује музичар.
Једна таква дочекаће фудбалере БиХ у шеснаестини финала Мундијала - репрезентација Сједињених Америчких Држава (САД), једног од домаћина турнира.
'Перјанице долазеће сарајевске сцене'

Аутор фотографије, Dimitrije Petković
„Сарајевска поп-рок школа“ у Југославији је важила за једну од јачих музичких сцена, а изнедрила је бројне познате саставе - од Индекса и Бијелог дугмета, преко Забрањеног пушења, до Плавог оркестра и Црвене јабуке.
Међутим, у другој половини 1980-их појавила се читава плејада младих бендова под утицајем алтернативнијих постпанк и новоталасних, махом страних, састава.
„Заједно са бендом Мајор, можда смо чак били и перјаница нове долазеће сарајевске сцене и на крају смо, нажалост, остали само ми“, присећа се Шаран са сетом у гласу.
Било је то, додаје, инспиративно време.
Бендови су се дружили и сарађивали, помало и такмичили уз неизбежни „младалачки его“, али „није било предрасуда“.
Интересовање за његов бенд више је показивала музичка критика из Загреба и Београда, а памти и „добру рецензију“ новинара Драгана Кремера њиховог првог демо снимка.
„Било је то време Југославије, кад причам о тим категоријама 'предратно - послератно', то је небо и земља“, објашњава Шаран.
Највећи утицај на његову групу у почетку имали су енглески бендови Joy Division, The Smiths и The Cure, а од домаћих - београдски састави Шарло Акробата и ЕКВ, али и загребачка Азра.
Бранимира Џонија Штулића, фронтмена Азре, упознао је на концерту крајем основне школе где су га одвели тетка и њен пријатељ Горан Бреговић, „мозак" Бијелог дугмета.
„Једном клинцу од 13,14 година, било је фасцинантно и невероватно да сам уопште у томе.“
'Машта ме је одржала да не полудим'

Аутор фотографије, Nemanja Đorđević
Рад групе је прекинуо рат у Босни и Херцеговини и опсада Сарајева, али је Шаран са братом и пријатељима основао нови бенд - Green Horn.
По подрумима и становима, стварали су песме на енглеском језику и надали се да ће се „пробити и доспети на МТВ“ када изађу из опкољеног града.
„Били смо клинци, било је нереално, али ме је машта одржала да не полудим“, указује Шаран.
Снимали су у студију код пријатеља у сарајевском насељу Храсно, са панцирима и шлемовима на главама.
„Имао је 'глуву собу' за снимање, без зида који је срушила тенковска граната, па смо гледали директно на Храсно брдо (део насеља) кроз огромну рупу“, присећа се Шаран готово филмске сцене.
Разум, свест и себе у Сарајеву под опсадом сачувао је, каже, и рационалношћу, „правећи планове и замишљајући да је на неком другом месту“.
„Имао сам осећај да ми се неће десити ништа лоше, не знам како, чист инстинкт."
Верује да га је то сачувало од посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП), иако је, каже, „прошао кроз све".
„Одмах на почетку сам направио неку психичку опну, потпуно несвесно“, објашњава Шаран.
Родни град је са братом напустио кроз такозвани сарајевски ратни тунел, те се преко планине Игман докопао Мостара, а онда и хрватске престонице Загреба.
Идеја је била да тамо предају папире за Америку, у коју, напослетку, нису отишли.
Загребачке дане, Шаран је проводио свирајући по кафанама и стварајући песме за друге познате извођаче, да би се у Сарајево вратио после неколико година „одлучан да гради ауторску каријеру“.
Лету Штуке је поново оформио 2004. са старим пријатељем и бубњаром Ђанијем Перваном, да би наредне године издали и албум првенац.

Аутор фотографије, Dimitrije Petković
'Етер' као 'цајтгајст'
Нови студијски албум Етер се дуго крчкао, а прве песме су настале пре више од пола деценије, током пандемије корона вируса.
„Шта друго да се ради“, каже Шаран, додајући да се два пута вакцинисао - оба у Београду.
Први део издања, чијем је називу кумовала његова партнерка, доноси нешто мрачније песме.
„То јесте дух времена (цајтгајст)“, каже Шаран.
Плочу отвара песма Мјесец, а за њом следи први сингл и спот Људска права.
„Прва песма, можда најинтимнија, везана је за моје личне и животне ствари, а и за Газу и Палестину и неправду коју смо посматрали месецима и лудило тамо које ме је потресало.
„А Људска права више говоре о Балкану, о нашој ситуацији“, додаје.
Како албум одмиче, постаје „све ведрији“, па из тоталне таме почиње да се назире светлост, као на крају тунела.
„Лајтмотив (основна идеја) ми је био наслов песме групе ЕКВ Бежимо у мрак, док код мене Бежимо на светло, то ми је било у глави када сам конципирао албум.
„Ако не буде неких непредвиђених глобалних околности, коначно ћемо изаћи на светло, људи ће почети да разумеју једни друге и да се мире“, сматра музичар.
'Што је став јаснији, мање је пара'
За разлику од многих колега, Шаран не преза да властити став изнесе јавно, како кроз песме, тако и на концертима и у интервјуима.
„Што је став јаснији, мање је пара“, каже, кисело се осмехујући.
Публика воли „кратке и памтљиве текстове“, док „сви траже забаву бежећи од реалности“.
„Међутим, музика може да буде саундтрек за неке промене“, сматра Шаран.
Сарајевски музичар је у више наврата јавно подржао студентске протесте у Србији који трају више од годину и по дана због смрти 16 људи у паду надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду 1. новембра 2024.
Окарактерисао их је као „најзначајнији политички догађај у региону у последњих 30 година“.
„То је коначно неки глас побуне и некако ми је логично да долази из највеће средине, из Србије.
„Тај гандијевски приступ, без форсирања било каквог насиља, јасно прави дистинкцију, да раздвоји ствари - таму од светла, добро од лошег", оцењује Шаран.
Ипак, како ће изгледати Србија и регион у будућности, „не може да предвиди“.
„Видим неко светло на крају тунела, али још не видим тачно где, како и шта би требало да буде.
„Први пут ми није јасно, али се надам најбољем, да ћемо се коначно међусобно измирити и кренути у најбољем могућем смеру", прича музичар.

Аутор фотографије, Nemanja Đorđević
Најава 'поправке просека'
Новим песмама групе Лету Штуке обично је потребно око пола године да заживе код публике, каже Шаран.
Тренутно су сконцентрисани на промоцију и концерте, док ће на јесен „Етар“ добити и винилно издање.
Увелико се, додаје, ради и на следећем албуму, чиме ће „компензовати дугу паузу“.
„Поправићемо просек“, каже Шаран са осмехом.
ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.
Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk


























