'Jedini način da nas čuju bio je da uzmemo oružje': Prva gerilska zapovednica u Indiji

Šambala Devi mi pokazuje sliku sebe kao mlade žene obučene u tamnu košulju i pantalone, sa kalašnjikovim u rukama, satom na jednoj ruci, i voki-tokijem zakačenim za kaiš.

Fotografija - jedna od samo dve koje poseduje iz tog vremena - nastala je 2000. godine, kad je postala prva žena koja je stigla do čina zapovednice u oružanoj maoističkoj pobuni u Indiji.

Promenila je ime više puta tokom godina.

U ono vreme bila je poznata kao Devaka - što je ime koje je usvojila kad se pridružila ustanicima.

Pre toga je bila Vati Adima.

Položila je oružje i predala se 2014, a kad smo se sreli, bila je obučena u tirkizni sari, vezan visoko da se ne bi pokvasio dok pere odeću.

Sada u 50. godini, ona nam kuva čaj, a potom uzima srp da bi radila na farmi.

U većini sukoba, učešće žena samo je simbolično.

Za razliku od njenog muža Ravindera, maoističkog zapovednika čije je putovanje dokumentovano na desetinama slika i snimaka, ne zna se mnogo o Devi.

Isprva nevoljna da ispriča vlastitu priču, konačno je pristala da se nađemo u njenom selu.

U vreme kad je u maoističkim vodovima bilo vrlo malo žena, Devi je izabrala da napusti običan, domaćinski seoski život u korist gerilskog ratovanja i ekstremne politike.

„Bili smo bez zemlje, siromašni i često gladni, bez pristupa čak i najosnovnijem zdravstvu“, kaže ona.

„Kad smo pokušali da obrađujemo zajedničko šumsko zemljište, pretukli su nas šumari, koji su radili u dosluhu sa policijom.“

Obrađivanje šumskog zemljišta je ilegalno, a meštani i aktivisti kažu da je prisilno iseljenje bilo uobičajena pojava.

Devi tvrdi da je imala samo 13 godina kad je, nakon što je prisustvovala stalnom premlaćivanju oca od šumara i hapšenjima policije, napustila dom da bi se pridružila putu nasilja.

„Jedini način da nateramo druge da nas čuju bilo je da se latimo oružja“, tvrdi ona.

Kad je pitamo zašto se seljani nisu žalili vlastima, ona kaže da ih „policija nikad nije slušala“ i da su se „šumarske vlasti povukle tek kad su došli maoisti“.

Ona se pridružila pobunjenicima 1988. godine.

Na njegovom vrhuncu sredinom 2000-tih, maoistički ustanak brojao je hiljade ljudi u više od 10 država, sa uporištem u zabitim šumskim oblastima centralne i istočne Indije.

Bio je zasnovan na filozofiji kineskog revolucionara Maoa Cedunga o ratu naroda protiv državne kontrole.

Poznata i kao pokret Naksalit, tako nazvan po oružanom seljačkom ustanku u selu Naksalbari u Zapadnom Bengalu iz 1967, nasilna i krvava pobuna se pojačavala i opadala tokom decenija, a značajno je oslabila poslednjih godina.

Predvode je gerilske grupe koje kažu da se bore za to da se zemlja deli ravnopravnije među siromašnim zajednicama i da se uspostavi komunističko društvo svrgavanjem s vlasti vlade putem oružane borbe.

Oni tvrde da je vlada decenijama zapostavljala ruralne krajeve i da rasprodaje šumska zemljišta korporacijama.

Vlada kaže da ove ruralne zajednice nisu vlasnici zemlje, ne smeju da je obrađuju i da će industrija doneti razvoj i poslove.

U junu ove godine, ministar unutrašnjih poslova Amit Šah nazvao je Naksalizam „velikom katastrofom za siromašne plemenske oblasti“, koja ih je lišila „osnovnih potrepština kao što su hrana, struja, obrazovanje, stanovanje, toaleti i čista pijaća voda.“

Snage bezbednosti nedavno su pojačale operacije protiv maoista u sklopu onoga što vlada naziva nemilosrdnom „politikom nulte tolerancije“ prema pobunjenicima koji nisu spremni da se predaju.

Amit Šah je objavio da će „Indija biti slobodna“ od pobune do 31. marta 2026. godine.

Nije moguće nezavisno potvrditi Devine tvrdnje, koje datiraju sve do 1980-tih, ali ona kaže da se kao pobunjenica neprestano selila od države do države, predvodeći vodove od 30 ljudi, čiji je cilj bio da postavljaju zasede pripadnicima snaga bezbednosti i da ih ubija.

„Sećam se prvi put kad sam komandovala zasedom“, kaže ona.

„Postavila sam minu od 45 kilograma i raznela blindirano vozilo, ubivši bezbednosno osoblje.“

Ona deluje ponosno na zasede koje je postavljala i očigledno je da ne žali zbog pripadnika snaga bezbednosti koje je ubila.

Međutim, kad insistiramo na tome da nam kaže koliko je tačno života oduzela, izražava tugu za civilima koje je ubila - ona kaže da veruje kako su u napadima protiv snaga bezbednosti greškom ubijeni neki policijski doušnici i drugi.

„Osećala bih se loše, zato što bismo ubili naše ljude. Odlazila bih u njihovo selo i izvinjavala se njihovim porodicama“, tvrdi ona.

Ona se priseća kako je njen vod ubio civila koji se vozio pozadi na motoru sa snagama bezbednosti i bio uhvaćen u zasedu.

Ona kaže da je njegova majka bila veoma ljuta i u suzama, pitajući zašto su planirali zasedu noću kad je tada teško zapaziti civile.

Ona nam kaže da su izvršavali napade po mraku zato što su oni često imali većeg efekta.

Devi kaže da ne zna koliko je ljudi ubila.

Ali tokom godina, u nasilnim sukobima između snaga bezbednosti i maoista, poginule su hiljade, većina iz plemenskih zajednica.

Prema Portalu o južnoazijskom terorizmu, grupi koja se hvali najvećom bazom podataka o terorizmu i ratovanju niskog intenziteta u regionu, izgubljeno je 12.000 života od 2000. godine, među kojima je najmanje 4.900 maoista, 4.000 civila i 2.700 pripadnika snaga bezbednosti.

Uprkos nasilju i kritikama ljudi koji su izgubili voljene, Devi kaže da su lokalni seljani često pružali podršku pobunjenicima, dajući im hranu i druge potrepštine.

Ona veruje da su mnoge plemenske zajednice doživljavale maoiste kao njihove spasioce, a u oblastima u kojima su pobunjenici ustanovljavali kontrolu, ona kaže da su preraspoređivali šumsko zemljišta pravično i pomagali ljudima da steknu pristup vodi i zdravstvu - što je tvrdnja koju podržavaju i neki seljani sami.

Fizički i mentalni zahtevi gerilskog ratovanja bili su nešto novo za Devi.

Ona se nikad pre nije obraćala muškarcima u javnosti, tako da je morala da uči kako da im zapoveda i izdaje naređenja.

Ona kaže da su je oni poštovali zbog toga kako je napredovala u hijerarhiji.

Sakupljanje vode svakoga dana spalo je na žene, što je za nju bilo fizički naporno.

Kampovi su utvrđivani daleko od izvora vode, gde su snage bezbednosti imale običaj da ih traže.

Vodovi su se kretali unaokolo, probijajući se kroz džunglu i stenovite terene, bez odmora od problema kao što su teški menstrualni bolovi.

Ali ona govori i o „oslobođenju“ koje je iskusila, dokazavši se i oblikovavši vlastiti identitet.

„Žene su bile tretirane kao papuče u plemenskoj zajednici. One nisu imale identitet mimo toga što su nečija žena ili majka. Ali u maoističkoj organizaciji smo bile znane po onome što smo postigle - ja sam to uradila postavši zapovednica“, kaže ona.

Devi tvrdi da bi bila prisiljena na rani brak da je u ostala u ruralnom domu, ali da je uspela da izabere muškarca za kog je želela da se uda jednom kad je postala pobunjenica.

Ali kako se intenzitet napada pojačao na obe strane, sa pobunjenicima i snagama bezbednosti koji su ubijali sve veći broj ljudi, Devi je počela da preispituje vlastiti život, kaže ona.

Ona je smatrala da obećane revolucije nema nigde na vidiku.

„S jedne strane, snage bezbednosti su pojačale njihove operacije potrage, a s druge i mi smo napadali i ubijali više njih“, kaže ona.

Ona je takođe dobila tuberkulozu kostiju i morala je da se krije od snaga bezbednosti dok je u tajnosti putovala iz džungle u gradske bolnice na lečenje - što je bio još jedan razlog da napusti taj život.

„Bilo kakva trajna promena bi mogla samo da dođe sa nacionalnim proširenjem, ali mi smo bili iscrpljeni, naš uticaj se smanjivao i podrška ljudi je opadala“, kaže ona, dodavši da je interna procena pokazivala da im se članstvo smanjuje.

Zabite zajednice koje su se nekada ugledale na maoiste postale su povezanije sa spoljnim svetom zahvaljujući mobilnim telefonima i društvenim mrežama, a snage bezbednosti su koristile savremenu opremu kao što su dronovi da bi se pobunjenici suzbijali od sela, izolovavši ih sve dublje u šume.

Posle 25 godina života u džungli, Devi je položila oružje 2014. godine pod vladinom tekućom politikom o predaji.

Sporazum dozvoljava maoistima da se predaju i garantuju da se neće ponovo latiti oružja u zamenu za novac, zemlju i stoku.

Ona sada živi domaćinskim životom od kog je nekada bežala.

Kad su se predali, Devi i njen muž su dobili od vlade parče zemlje, novac i subvencionisano stado od 21 ovce.

Politika predaje ne kaže eksplicitno da će maoisti biti pomilovani, već da će svaki slučaj biti razmatran zasebno što se tiče krivičnog gonjenja za zločine.

Njih dvoje kažu da više ne postoje pravni slučajevi u vezi sa nasiljem protiv njih i da u zvaničnim izveštajima ne postoje dokazi o bilo kakvom slučaju.

Prema federalnoj vladi, u proteklih 10 godina predalo se 8.000 maoista.

Ne zna se koliko ih je još ostalo niti čak koliko je pobunjenika uopšte bilo na vrhuncu pobune.

Od njene predaje, Devi je izabrana za članicu izborne jedinice - nekoga ko odnosi pritužbe plemenskom poglavaru i pomaže sprovođenje vladinih programa - u lokalnoj seoskoj vladi.

„Želela sam da vidim kako izgleda raditi za vladu“, kaže ona.

Šta Devi misli danas o vladinoj tvrdnji da će eliminisati sve pobunjenike do kraja marta.

Ona zastaje, a potom kaže: „Čak i ako pobuna izgubi na kraju, već je ušla u istoriju.

„Svet je prisustvovao rađanju ogromnog pokreta. I mogao bi da inspiriše još jednu generaciju negde da se bori za vlastita prava.

„Oni mogu da ubiju lidere ostrvivši se samo na njih… ali ne mislim da mogu da ubiju sve. Ne mislim da mogu do kraja da iskorene pokret.“

Ali kad je pitam da li će jednog dana poslati osmogodišnje ćerku da se pridruži pobuni, odgovor je nedvosmislen.

„Ne“, kaže ona. „Živećemo onako kako društvo živi ovde.“

Pogledajte video: Zašto mladi podržavaju proteste 'Partije bubašvaba'

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk