Наука и здравље: Колико вас боли? Одговор на ово наизглед једноставно питање права је замка за научнике
Аутор фотографије, Getty Images
Kолико вас боли? Неко би помислио да је то једно од најједноставнијих питања у здрављу и медицини. Али чињеница је да то може да буде изузетно компликовано питање на које је тешко објективно одговорити.
Узмите доктора који има двоје пацијената који имају болне гримасе на лицу и који користе сличне речи да опишу њихову бол. Да ли доктор може да буде сигуран да они доживљавају исти степен бола?
Шта ако он по навици потцењује њихову патњу? Шта ако један од њих већ дуже времена пати од болова на које се већ и навикао?
И шта ако доктор има неку врсту предрасуде због које ће једном од ових пацијената веровати више него оном другом?
Бол је јако компликована зверка са којом се хватамо у коштац, нешто што је тешко измерити, а сходно томе и лечити.
Бол може да представља важан показатељ проблема и уколико га не испитамо, могуће је да смо протраћили шансу да спасимо живот - а можда је и нешто безазлено.
И поред универзалног искуства, бол остаје нека врсте мистерије - а нарочито је компликовано одређивање степена бола који неко проживљава.
„Ми једва да разумемо све то", каже Ема Пирсон, компјутерска научница на Стенфорд универзитету, која се бави проучавањем бола.
„Kонкретније - чињеница да су доктори врло често усплахирени зато што им није јасно зашто се пацијент жали на бол, сугерише нам да је наше тренутно разумевање медицине поприлично лоше".
Златни стандард за анализу бола тренутно зависи од личне процене пацијената како се осећају, у зависности од места на којем осећају бол, на основу нумеричке скале од 0 до 10 (нула за безболни осећај и 10 за неподношљив бол), или на основу система са насмејаним лицима.
„Први корак у адекватном лечењу бола је његово прецизно мерење и то је за нас прави изазов", каже Kарл Саб, који предводи тим научника на клиници Kливленд у Охају.
„Данас се стандардна брига заснива на 'смајлијима' који су права загонетка за све у амбулантама". Овај систем може да буде конфузан и пацијентима, каже он, и нарочито проблематичан код лечења деце и невербалних пацијената.
А ту је и проблем веровања проценама пацијената. Једно истраивање је открило широко распрострањено мишљење да људи умеју да преувеличавају ниво бола који осећају, и поред тога што нема пуно доказа да је такво преувеличавање уобичајена појава.
У условима непостојања објективног мерења бола, увек се појављује могућност да предрасуде имају учешће у одлукама које доносе доктори.
„Бол има нарочито јак утицај код дела популације који нема довољно адекватне лекарске неге и бол код оваквих пацијената најчешће бива занемарен", каже Пирсон.
На жалост, погрешна уверења по питању бола су широко распрострањена међу лекарима.
Једна студија је 2016. открила да 50 одсто белаца студената и становника у САД-у, има веома опасна и погрешна схватања о обојеним људима и њиховом поимању бола.
Једна друга студија је дошла до закључка да је скоро половина студената медицине чула негативне коментаре о црним пацијентима од старијих колега, као и да је ниво расне пристрасности код тих студената значајно растао у прве четири године њиховог студирања.
Такве предрасуде датирају од историјских покушаја да се оправда ропство, а ту спадају и лажне оптужбе да црни људи имају дебљу кожу и другачије нервне завршетке.
Данас су црни пацијенти у САД-у у позицији да имају 40 одсто мање шансе да добију терапију за бол него бели пацијенти.
Пацијенти хиспано порекла, с друге стране, имају 25 одсто мање шансе за такав третман од белих пацијената.
Расна дискриминација није једини облик предрасуде који утиче на третман бола. Добро су познате и предрасуде које се тичу „хистеричних жена", нарочито када се ради о болу.
Преглед 77 одвојених истраживачких радова открива да се термини попут „сензитивно" или „кукање" чешће приписују женама него мушкарцима.
Једна студија која је обрадила групу од 980 особа је открила да ће жене које долазе у хитну помоћ због бола имати мање шансе да уопште добију неку терапију, а поред тога оне морају и да чекају на преглед у просеку 33 одсто дуже времена него мушки пацијенти.
Поврх свега, у случајевима када и жене и мушкарци пријављују сличан ниво бола, мушкарцима се дају јачи лекови.
У корену овог проблема су друштвена очекивања око тога шта би требало да буде „нормално понашање" за мушкарце и жене, каже Анке Самуловиц која истражује родне предрасуде на универзитету у Гетеборгу, у Шведској.
Овакве предрасуде су само још један прилог „медицински неоправданим разликама у третирању мушкараца и жена приликом пружања здравствене помоћи".
Некада постоје, истиче она, аутентични разлози око разлога због којег мушкарци и жене могу да добију различите лекове у одређеним ситуацијама.
„Разлике које су повезане са хормонима и генима могу понекада да доведу до разлика у третману, на пример, бола", каже она.
„Али не могу све примећене разлике у третирању мушких и женских пацијената да буду објашњене биолошким разликама".
Аутор фотографије, Getty Images
Могу ли нове технологије да обезбеде начин да се заобиђу предрасуде и пристрасност у третирању бола код пацијената?
Неке иновације које се данас развијају покушавају да попуне ту празнину и да обезбеде објективно „читање" нивоа нечијег бола.
Ове технологије се заснивају на проналажењу „биомаркера" за бол - мерљивих биолошких варијабила која су у узајамној вези са доживљавањем бола.
„Без биомаркера нећемо бити у стању да на прави начин поставимо дијагнозу бола - и да га третирамо на адекватан начин", каже Саб.
„Нећемо бити у стању да предвидимо вероватноћу да ће неко ко има акутну повреду леђа почети да прелази у стање хроничног бола отпорног на третман тог стања и нећемо бити у могућности да објективно пратимо реакцију на нове терапије током клиничких испитивања".
Постоји неколико кандидата за биомаркере. Научници у Индијани су развили крвни тест који је у стању да идентификује веома специфичан скуп гена који има улогу у одговору самог организма када се појави бол.
Нивои оваквих биомаркера могу да покажу не само да неко осећа бол, већ и колико је тај бол жесток.
Мождана активност би могла да представља још један користан биомаркер.
Саб је са његовим тимом истраживача још на Браун универзитету развио приступ који мери плиму и осеку оног дела мождане активности који је познат и као тета таласи, за које су научници открили да имају повишен ниво током трајања бола.
Саб је такође открио да аналгетици смањују тета активност на нормални ниво.
Открића овог тима научника се од тада независно реплицирају у другим лабораторијама.
У сваком случају, Саб радије овакву процену бола уз помоћ тета таласа види само као додатак другим методама мерења бола, а не као замену за њих.
„Никада нећемо бити у стању да засигурно знамо како се неко осећа, без обзира да ли се ради о болу или неком менталном стању", каже Саб.
„Усмени опис пацијента би заувек требало да остане „темељна истина" по питању бола.
„Предвиђам да ће се процена заснована на мерењу тета таласа користити као додатно дијагностичко средство у ситуацијама када је усмени опис непоуздан: код деце, одраслих са измењеним менталним статусом и код некомуникативних пацијената".
Саб прави разлику између акутног бола који функционише као аларм - и у том случају „не бисмо смели да га игноришемо" - и хроничног бола.
Аутор фотографије, Getty Images
Детаљније анализе повреда или стања које производи бол би понекада могле да помогну да лечење постане боље и правичније.
Приступ познат под називом Kелгрен и Лоренс, који је први пут примењен 1957, проучава степен физичких промена колена захваћеног остеоартритисом.
Једна од најчешћих критика овог третмана се односи на то што пацијенти нижих примања, као и они који долазе из мањинских група, најчешће осећају виши степен бола код овакве дијагнозе.
То представља двоструки ударац за те пацијенте.
„Због тога што степен оштећења има велики утицај на то кога лекари шаљу на операцију колена, поменути пацијенти могу да буду потиснути у други план при слању на операцију", каже Пирсон.
Пирсон и њене колеге са Стенфорда су развили нови алгоритам који би могао да помогне у оваквим ситуацијама.
„Kористимо дубински приступ у потрази за додатним аспектима који имају везе са болом трагајући за њима у рендгенским налазима који су лекарима можда промакли, а који би могли да објасне повишени ниво бола код пацијената који немају адекватан ниво здравствене неге.
„Такође, наводимо алгоритам да предвиди бол после анализе рендгенских снимака колена.
„Можете и сами да замислите да, у основи, користимо тај алгоритам да помогнемо лекарима да на бољи начин процењују ко је за операцију и да их упозоримо - 'Рекли сте да пацијент нема физички оштећено колено, али овде смо на рендгенском снимку открили неке индикације које би могле да помогну'.
„Желите ли да још једном погледате снимке?"
Овај алгоритам мора још да се доради пре него што оде у стварни свет, каже Пирсон, а пред њим су бројни изазови уобичајени у медицини у којој постоји уплив вештачке интелигенције (АИ): развој технологије и обучавање људи да раде у складу са алгоритмом.
Али она је узбуђена због тога што је њен алгоритам успео да у колену пронађе сигнале који наговештавају бол и који могу да помогну у смањивању распона бола.
Додаје да ова техника открива потенцијал вештачке интелигенције у умањивању доношења пристрасних одлука у здравству.
„Често сам укључена у проблеме код којих је медицинско знање сасвим сигурно неадекватно и то је нешто што нарочито прави проблеме пацијентима који су кроз историју били занемаривани, као што су на пример расне мањине и жене", каже Пирсон.
У сваком случају, додаје она, алгоритми слични овом њеном неће решити комплетан проблем - у случају остеоартритиса колена.
„Није сад баш да наш алгоритам има неке фантастичне и магичне моћи да предвиди бол", каже она.
„Али ми се поредимо са основним разумевањем бола које је доста лоше и са проценом озбиљности која је развијена пре више деценија и то у изразито белој британској популацији, па тако и није било претерано тешко унапредити процес заснован на оваквим основама.
Самуловиц са универзитета у Гетеборгу истиче да и ослањање на технологију која умањује фактор необјективног процењивања има недостатака. Тако се, на пример, поставља питање пристрасног примењивања технолошке апликације.
„Отприлике једна петина опште популације пати од умерених или жестоких болова. Многи од њих помоћ траже у примарним здравственим установама. Да ли ће сви они моћи да обаве скенирање мозга ради мерења бола или ће избор оних који ће проћи кроз тај процес бити обављен на пристрасан начин?
„Истраживања показују да мушкарци у већем броју у односу на жене одлазе на соматска испитивања, док жене обично добијају упут за психолога.
„Тако да постоји и ризик од родних пристрасности по питању тога ко ће бити подвргнут објективнијој процени бола".
Без обзира на све те изазове, Саб верује да постоји глад за променом у областима које се баве болом.
„Kлиничари кажу - 'Видите, ми не можемо наш клинички процес рада да базирамо на овоме, медицина се не примењује на тај начин'. Kада сумњате на високу телесну температуру, користите топломер.
„Kада имате висок крвни притисак, радите крвне анализе. У овом случају, долазе нам људи са боловима, а ми им показујемо смајлије".
