Скандалозно порекло славног забавног парка

Дизниленд Париз, који ове године прославља 30 година постојања, нуди магично царство у које можете да зароните на неколико сати или дана.

Он је оличење забаве за целу породицу, али његово порекло из прошлих времена наводи на једну врсту парка који је нудио много више хедонизма - Башту за уживање.

Иако је врста забаве нуђена у таквим баштама била таква да би од ње Волт Дизни поцрвенео од стида, док је оно што нуде Дизниленд и безбројни други забавни паркови свакако чедно и честито, историја еволуције оваквих места осликава нашу бескрајну чежњу за пределима у којима можемо да суспендујемо стварност и заронимо у свет фантазије и забаве.

Сматрало се да је најранији забавни парк био Дирехавсбакен у Данској.

Када је тамо 1583. године откривен природни извор, он је привукао велики број људи, а уз њих и бројне забављаче и продавце.

Ипак, Баште за уживање су заиста трансформисале концепт разоноде.

У понуди је био амбијент у којем су друштвене норме могле да буду заборављене, макар на пар сати, а тим рецептом, мешавином културе, моде и порока, јавност је била очарана.

Прва Башта за уживање у Лондону је била Пролећна башта и она је отворена 1930-их а 17. века, иако је у том тренутку боћање било једина врста забаве у понуди.

Баште за уживање су одрасле у 18. веку када су две највеће, Воксал и Ранелах, биле на врхунцу.

Воксал је нарочито привлачио пажњу посетилаца, и оних из Енглеске, али и из иностранства, великом разноврсношћу забавних садржаја који су се одвијали у дивно сређеним баштама.

Људи су „желели место које је било прожето културним садржајима за градску публику, али са пасторалним елементима у себи", каже историчар Џонатан Конлин, уредник књиге Баште за уживање - од Воксала до Кони Ајланда.

Баш као што је и описано у Нетфликсовој серији Бриџертон, Воксал башта је представљала центар друштвене сцене у Лондону.

Поред китњастог салона и галерије слика, ту је било и позориште, концертни павиљон, дом за обедовање и бар.

Раскошни пакети са храном који су били популарни средином 18. века, били су украшени сликама, углавном Френсиса Хејмана, Гравелота и Вилијама Хогарта, што их је чинило првим местом на којем су слике британских уметника биле изложене у јавности.

Шљунковите стазе којим су посетиоци пажљиво одевени по најновијој моди парадирали не би ли видели и били виђени, биле су украшене масивним паноима са лажним перспективама које су давале осећај пространства или транспортовале госте на места која су била повезивана са старинским симболима или призорима са Велике туре (туристички пакет за младу аристократију тог времена).

Баште су постајале нарочито живе током ноћи када су биле обасјаване светлошћу хиљада светиљки, док су посетиоци били заслепљивани ватрометом и другим илуминацијама.

Маскенбали су пружали узбуђење мешавином опасности и сплеткарења.

Помоћу тако скривеног идентитета, крута класна и сексуална ограничења су могла да буду потиснута у страну.

Они којима је било потребно додатног узбуђења, могли су и да се препусте „Мрачним шетњама" у намерно неосветљеним деловима парка који су пружали уточиште љубавницима који нису марили за друштвене норме, као и лепо обученим сексуалним радницама које су нудиле своје услуге.

А пошто „тамо није постојала јасна граница између осветљених и мрачних стаза, само је од посетилаца зависило колико и до које мере ће се преустити понуди", каже Конлин за ББЦ.

Када би угледне младе даме пристале да уђу на таква места, младићи који су били са њима су претпостављали да и оне желе да буду мало слободније него што је то било уобичајено ван граница парка. Евелина, хероина истоименог романа Фени Бурни из 1778. године, постаје необуздана када је сестре Бренгтон наговоре да се препусти Мрачној шетњи.

Њима прилази група пијаних младића убеђених да су пред њима „лаке жене".

Евелина успева да побегне, али наилази на другу групу младића.

Она препознаје једног од њених удварача, сер Клемента Вилоубија, мислећи да ће он бити њен спасилац, међутим испоставља се да и он жели само да је искористи.

Он сматра да самим тим што се налази на том месту, „она даје сигнал да је спремна на све", каже Конлин.

Посетиоци из иностранства су нарочито били запањени мешањем различитих друштвених класа.

„Французи су током 18. века константно чекали да Лондон почне да се распада у револуцији. Они нису могли да схвате како овакво мешање уопште може да донесе стабилност једног друштва", каже Конлин.

Свеједно, такво мешање је било дозвољено искључиво у самој башти.

„Ако бисте били у интеракцији са људима унутар врта, онда је то било нешто налик Лас Вегасу - све што се деси у Воксалу, остаје у Воксалу - то јест, уколико бисте некога упознали тамо, то познанство нисте могли да наставите негде другде", каже Конлин.

Беки Шарп, хероина романа Вашар таштине Вилијама Мејкписа Такереја из 1848. године, научила је то на властитој кожи.

Током једне вечерње посете баштама, пијани службеник Џос Седли почиње да се удвара Беки која мисли да би он могао да је спаси судбине гувернанте.

Али на светлости дана, подстакнут снобовским ругањем Џорџа Озборна, Џосов жар јењава и она је поново препуштена судбини.

Незаобилазно место за туристичке посете, баште ускоро почињу да подстичу имитације и у Енглеској, али и широм света и тако термин Воксал улази у разне језике, као што су француски, холандски, шведски, немачки и руски.

Баште за уживање у Паризу су биле део „Англоманије која започиње после запањујућег пораза моћних француских трупа у Седмогодишњем рату", објашњава Конлин.

Имитирањем оригинала започиње и инкорпорирање других забавних садржаја као што су борбе петлова, за које су Французи сматрали да су типично енглеске.

Пуне потенцијала да свакоме понуде понешто, после Француске револуције баште постају центар за ројалистичка сплеткарења, као и место за прославе Дана Бастиље.

Руски Воксал који Достојевски описује у Злочину и казни (1866) је отужно место.

Када подли Свидригалов тамо одведе Катју и неколицину службеника, он се суочава са ,,хором јадних певача и пијаним и депресивним кловном из Минхена".

Службеници улазе у свађу са другим службеницима и обрачун међу њима је неминован.

Али није све било тако јадно.

У другој половини 19. века Ермитаж у Москви, којим је управљао „сељак" који се преобратио у предузетника, Јаков Шукин, привлачио је и неке од тада водећих извођача као што су били Хари Худини и Сара Бернар.

Али многи су мењали карактер дању.

Привлачни породицама током дана, ноћу би се претварали у хедонистичке кафетерије за углавном мушке посетиоце после 11 сати увече.

Тада су посетиоци могли да резервишу издвојени сепаре у који су могли да позивају извођаче да им се придруже.

Неке од њих су биле праве глумице, друге најобичније куртизане.

Фантазија свуда око нас

Америчке баште за уживање су за себе мислиле да су пристојна места.

Главне баште су отваране између Револуције (1775-1783) и Грађанског рата (1861-1864), у ери у којој је, како каже историчарка Наоми Стабс, концепт америчког идентитета био поприлично флуидан.

Идеје о Америци као самодовољној и аграрној земљи су биле у сукобу са технолошки напредним друштвом које се развијало у градовима.

Баште су понудиле фантазију као окружење у којем је могло да се игра са овим појмовима: „Можемо да боравимо у башти док смо у граду, можемо да се бавимо пасторалним идејама док смо окружени технолошким развојем", каже Стабс.

Теоретски, посетиоци башти су били пример егалитарне природе америчког друштва, али то није представљало ништа више од фантазије, нарочито када се дотакнемо расног проблема.

Иако су постојале и баште које су задовољавале црну клијентелу из Њујорка или Њу Орлеанса, знаци о забрањеном улазу за обојене људе су биле уобичајене и на северу и на југу земље.

„Постојали су неки покушаји, али је брзо постало јасно да је то само илузија", каже Стабс.

Иако су се бавиле истраживањем онога што је значило бити Американац, баште су биле и савршен полигон за патриотске изливе о нацији, па су тако постале и природан дом за прославе 4. јула (Дан независности).

Француски предузетник Жозеф Делакроа, власник неколицине њујоршких Воксала, био је нарочито познат по екстравагантним прославама.

На свечаностима 1817. године, био је приређен велики концерт, 29 ватромета, четири метра широка застава Звезда слободе, неколико хиљада светиљки, као и транспарентне слике у знак мировних преговора из 1783. и 1813. године.

Границе између Башти за уживање и забавних паркова су постепено почеле да се губе у одређеним скандинавским и европским земљама.

Парк Тиволи у Копенхагену - отворен 1841. године, послужио је и, како се мисли, као инспирација Волту Дизнију - почео је да нуди неке вашарске атракције (обарање кокоса) и разне друге игре на срећу, а временом је постепено ширио понуду и на вожњу возовима по серпентинама, аутомобиле на сударање и дрвени ролеркостер.

Пратер у Бечу је за публику био отворен још од 1766. године, а временом је постао и дом Вурстел Пратер забавног парка познатог по огромном панорамском точку који се појављује и у Трећем човеку, славном филму Керола Рида из 1949. године.

Али концепт ограђеног парка са перманентном наменом је без сваке сумње настао на Кони Ајленду у Њујорку.

Ово острво је привлачило посетиоце још у 19. веку, али у периоду 1897-1904, тамо су направљена и три нова, мала и раскошна парка - Стиплчез парк, Луна парк и Дримленд (Земља снова) који су на драматичан начин изменила концепт забаве.

Сваки је имао засебан улаз, за сваки се наплаћивала улазница и сви су нудили комплексне атракције.

У Лунапарку је постојала вожња Пут на месец у којем се летелица Луна са 30 путника уздизала изнад Нијагариних водопада, а затим пратила Земљина закривљења пре него што би слетела у пећину, одакле се одлазило у Месечеву палате из које се излазило са сувенирима у виду комада зеленог сира (са Месеца).

Док је био на врхунцу, парк на Кони Ајленду је инспирисао отварање више од 20.000 имитација само у Америци.

Ипак, због релативно кратке сезоне која је трајала од маја до септембра, изгледало је бесмислено улагати велике суме новца у висококвалитетне материјале за своје зграде.

Направљене од летви и гипса, китњасте, али и крхке структуре су биле осетљиве на јаке зиме и веома запаљиве.

Дримленд је изгорео до темеља 1911. године, одневши тако са собом најсајнији део Кони Ајланда.

Иако су посетиоци наставили да се окупљају, од 1920-их 20. века они су имали мање новца за трошење, па су јефтиније, накинђурене атракције смишљене за такву публику.

Затим је дошла Депресија, а потом и Други светски рат.

Кони Ајленд је, баш као и његове имитације, почео да вене.

Када су се боља времена коначно вратила током 1950-их, и друге врсте разоноде су биле у понуди - филмови, телевизија, путовања авионом и појединачне авантуре у све присутнијим аутомобилима.

Забавни паркови су били посматрани као кич и представљали су застареле реликвије из прошлих времена.

И управо је то било време када је Волт Дизни одлучио да изгради сопствени забавни парк.

„Сви, почевши од његове породице до новинара који су успевали да дођу до њега, мислили су да је то лудост", каже Ричард Сноу, аутор књиге Дизнијева земља, која говори о тој невероватној причи о настанку Дизниленда.

Али Дизни је био упоран и у почетку је финансирао парк уз помоћ сопствене животне полисе, убеђен да ће његова јединствена визија очарати свет.

„Мислим да он није ни сматрао да ће то заиста бити забавни парк. Он је мислио да посетиоце директно увуче у филм. Увек је на то гледао као на једно искуство, а не на гомилу неких вожњи", каже Сноу.

Дизни је окупио талентовани тим састављен од инжењера, архитеката, уметника, аниматора и пејсажних архитеката који су на чудесан начин успели да његове замисли претворе у стварност за само нешто више од годину дана.

У срцу парка је била Главна улица, посвета малим америчким градовима из Дизнијеве младости.

Око улице су се налазили магични светови и култни замак Успаване лепотице.

Детаљи су били запањујуће верни, а Дизни је инсистирао и да шине - које ће се видети само из даљине - буду сачињене од гвожђа, а не од пластике, јер ће посетиоци умети да ,,осете" разлику.

Док су посетиоци тумарали кроз парк, текстура тла би се мењала под њиховим стопалима не би ли им сугерисла улазак у неку другу земљу.

„Он је донео тај опсесивни перфекционизам у сваки детаљ парка и због тога се он тада, али и сада разликује од свих сличних места", каже Сноу.

Али и поред фокусирања на детаље, отварање парка на које су били позвани и медији и славне личности - било је катастрофално.

Асфалтирање је било изведено само два сата пре отварања, што значи да је добар део дана био мекан и погодан за усисавање вискоих штикли женских посетитељки, међу којима је била и супруга Френка Синатре.

Штрајк водоинсталатера је значио да је Дизни био принуђен да бира између купатила и фонтана са водом за пиће.

Определио се за ову прву опцију, јер је мислио да ће посетиоци увек моћи да купе освежавајућа пића, али су та пића била попијена већ око поднева, а очајни радници у парку су морали да парадирају са боцама воде које су носили на својим леђима.

И као да то није било довољно, крајем дана је буквално свака вожња морала да буде обустављена због механичког квара.

Штампа је била немилосрдна.

„Мишоловка за људе од 17 милиона долара коју је направио Мики Маус", само је један од таквих примера.

Али људи су наставили да долазе и у року од месец дана парк је почео да остварује профит.

Дизни никада није спавао на ловорикама, па је наставио да револуционарним идејама мења читаву индустрију забавних паркова.

Док је био на одмору у Швајцарској, видео је планину Матерхорн и помислио како би она могла да буде база за спектакуларни ролеркостер.

„Написао је и послао разгледницу у свој студио са оним чувеним Наполеоновим наређењем - Саградите ово! Сви су знали да се нимало не шали", каже Сноу.

Монументална структура, саграђена у размери 1:100 по цени од 1,5 милиона долара (данашњих 14 милиона), садржала је револуционарне ролеркостере са боб возилима која су имала полиуретанске точкове и челичне шине које су омогућавале оштрије кривине и веће брзине.

Цена овог подухвата није била погодна за моменталне имитације, али у року од десетак година свака земља са забавним парком је имала своју верзију овог ролеркостера.

До данашњег дана, драматични ролеркостери су остали дефинишућа снага сваког забавног парка на свету.

Без обзира на Дизнијев успех и популарност, увек је било и оних који су мрзели ове паркове.

„Од самог почетка је генерисана снажна одбојност према Дизниленду", каже Сноу.

Он верује да је велики број критичара Дизнија видео као преваранта који покушава да их убеди да су паркови попут живота.

„Мислим да је то бесмислица", каже Сноу.

„Људи нису будале. Ако одете негде и потрошите пар стотина долара на месту које је дивно, онда се не враћате кући с мишљу да је и остатак света исти такав".

Баш као и они који су често посећивали Баште за уживање у 18. и 19. веку, тако су и посетиоци Дизниленда - као и бројних других забавних паркова широм света - спремни да на пар драгоцених сати прихвате фантазију као предах од сурове стварности дневног живота.

Забава је можда нешто безазлено, али је и само уживање велика ствар.

Можда ће вас занимати и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk