Осе: Кад већ не можете да их волите, макар их поштујте

Желите ли да знате који је најбољи начин да убијете бубашвабу?

Е, па прво јој убризгате снажне неуротоксине директно у мозак. Од тога ће буба постати послушна; неће покушати да одлети и повиноваће се вашој вољи.

Потом, одсечете јој једну антену и попијете слуз која истече из ње. Да бисте се прехранили, разумете.

А онда је поведете у своје легло за патрљак, као да водите пса на узици. Сахраните тог зомбија у рупи у земљи.

Али непосредно пре него што затворите гробницу, излежете јаје у буби. Ваше потомство ће имати задовољство да је поједу живу.

Доктор Гевин Брод ужива у овим причама о томе како осе паразитирају на другим створењима. Он је главни кустос задужен за колекцију инсеката у лондонском Природњачком музеју, што значи да има сасвим довољно материјала за рад.

Он има фиоку за фиоком пуним оса, сакупљених из свих крајева света. У реду, већ вас чујем како говорите: „Мрзим осе чак и ако убијају бубашвабе". Али проведите само неколико минута са Гевином и обећавам вам да ћете променити став.

Ишчуђаваћете се њиховим вештинама а у неколико случајева бићете одузети (чак и ако нисте убодени) од њихове лепоте.

Тај убица бубашваба, на пример - Ampulex compressa - има изузетан егзоскелет дугиних боја. Можете да схватите зашто га понекад зову драгуљаста оса.

„Али свака оса је величанствена", каже Гевин, док вас моли да занемарите ПР спин због којих више волимо бумбаре и пчеле („Пчеле су само длакаве осе које су постале вегетаријанци").

Осе играју улогу у природи и она није да гњаве људе у јесен. Игноришите те „жуте прслуке" који се опијају од сока од јабука у септембру по воћњацима; ускоро их више неће бити.

Не, осе имају веома корисне функције, од којих је једна да зауздавају инсекте. На сваког инсекта који вам падне на памет вероватно иде по једна оса која ће га напасти. Да није тако, готово сигурно бисмо користили више пестицида него што то већ радимо по нашим фармама.

Управо паразитске осе обављају тај посао за нас а њихове методе - попут оних од Ampulex compressa - често су ингениозне.

Фасциниран сам сјајном европском осом - Rhyssa persuasoria (сабљаста оса). Делом, мислим, зато што не могу да се сетим да сам је видео у природи. Оне су честе по британским шумама.

Има невероватан орган за полагање јаја. То је вишенаменска „поткожна игла" на крају абдомена, и, у овом случају, удвостручује дужину осе на око осам центиметара.

Rhyssa лови ларве лисних оса које се крију испод коре дрвећа. Кад осети неку, употреби орган за полагање јаја да се пробије кроз влакна дрвета, како би убола ларву и потом полегла јаје у њу. Поново, оса не убија одмах своју мету; она отров користи само да паралише плен.

„Кључно за успех паразитских оса је да одржи своје месо свежим", каже Гевин.

Позива ме у суседну просторију, рупу налик пећини пуну оних музејских ормана од пода до плафона које се померају на точкићима. Гевин тачно зна коју фиоку тражи.

Ми немамо ништа „велико" у Великој Британији, тако да можете да очекујете да постоје чак и импресивније верзије Rhyssa-е другде на свету. Упознајте одговарајуће названу Megarhyssa.

Врсте у овој групацији имају органе за полагање јаја који могу да достигну и 15 центиметара дужине. Похрањују их у кесу. Megarhyssa ће провести и неколико сати бушећи кроз дрво да би стигла до жртве.

То је много енергије за трошење, нарочито ако промашите мету, или, као што се повремено дешава, ако дође нека друга оса са незнатно ужим органом за полагање јаја и искористи исту избушену рупу да замени јаје које сте ви управо положили. Поздравите групу оса по имену Pseudoryhssa.

Природа некад функционише на тај начин. Врсте ће искористити сваки могући трик да би опстале и развијале се. Константна борбена готовост.

Гевин затвара фиоку. Постоји чак и оса која ће положити јаје у ларви друге осе која је већ унутар гусенице, каже ми он. То помало звучи као ентомолошка божићна вечера: патка у ћурки, у гуски.

И која је, дакле, највећа оса? Вероватно једна од ловаца на тарантуле као што је Pepsis. Кад Гевин држи предавање деци по школама, она им је увек омиљена.

Сад већ и ви познајете рутину: оса се спусти на паука, убоде га тако да не може да мрда, а потом постави јаје тако да ларва која се излегла може да прокопа себи пут унутра. Оно што је импресивно јесте да ће ларва водити рачуна да не поједе прерано оне органе које тарантулу одржавају у животу.

А најмања оса? Па то је вероватно вилинска оса. Створења као што су Kikiki и Tinkerbella. Гевин држи картицу са једва разазнатљивим тачкицама на њима. Ове осе су дугачке око 0,2 mm. Апсолутно су сићушне - треба вам микроскоп да бисте их видели.

Оне су заправо толико мале да се вероватно налазе на самој ивици онога што је могуће у смислу минијатуристичког летења. А опет лете, да би пронашле и паразитирале на јајима других врста и једноћелијских организама.

Мојих сат времена са Гевином скоро је истекло, али ме он не пушта док ми не покаже неке од најимпресивнијих гнезда у колекцији Природњачког музеја.

„Осе су нам вероватно дале идеју за папир", каже он. Оне жваћу дрво и граде најимпресивније папирне облике.

Чак и класични јесењи гњавеж, Vespula vulgaris, успешан је архитекта. Папирна коверта која окружује њено гнездо налик саћу има сложене вртлоге и таласе. Што су разноврснији извори дрвета, необичније су шаре.

Музејска колекција има чак и гнездо осе из четрдесетих направљено делимично од вуне. Осе су рециклирале оближњи шал.

Гавинова страст за његове субјекте очигледна је и огромна. И шта он онда говори људима кад му ови кажу да мрзе осе? „Само плачем." Смеје се. „Зашто већ људи једном не заволе осе? Оне су лавови света инсеката."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk