Да ли се активизам у Србији завршава на интернету

Када види неку друштвену неправду, у руке узме телефон.

Док потписује онлајн петицију или дели објаве са Инстаграм пратиоцима, попут оних да се противи ископавању литијума у Србији или даје подршку глумицама које су преживеле сексуално насиље, Лука Јочић верује да „утиче на свет".

„Знам да нисам уложио много труда, али осећам да сам на неки начин допринео заједници", каже 21-годишњак за ББЦ на српском.

Последњих година су, углавном млади, активисти широм света успешно указивали на бројне и различите проблеме, попут расне дискриминације (#BlackLivesMatter), родне равноправности, подршке женама које су доживеле сексуално насиље (#MeToo) или климатских промена.

Људи имају потребу да припадају и да их други чују, а виртуелни свет је идеалан простор за то, објашњава психолошкиња Ивана Нешић.

„Постављањем статуса на мреже ствара се осећај контроле над збивањима која нас често плаше", каже.

'Учествујем и у реалном животу'

Иако Лука није организовао протесте или еколошке радне акције, одлазио је на многе.

„То што ћу да реагујем на догађаје користећи интернет, не значи да не учествујем у реалном животу", каже он.

Први пут се прикључио таквим акцијама још као основац, па је са другарима из одељења чистио смеће из потока у комшилуку, а последњи пут, 10. августа у Београду.

Тада је десетине хиљада људи протестовало због оживљених планова да се компанији Рио Тинто дозволи ископавање литијума, сировине која се користи за батерије, лекове или електричне аутомобиле, у долини Јадра.

Погледајте видео о протестима у Београду:

Лука је, као и многи активисти који верују да би ова ископавања уништила природу, делио и објаве у којима се позива на протест и изражава забринутост за животну околину.

„Идеје почињу на интернету, али се никада не завршавају тамо", каже.

Виртуелни простор јесте део политичке реалности и у Србији и глобално, указује Мирјана Нећак из Лабораторије за дигитално друштво на Институту за филозофију и друштвену теорију.

„Дигитални активизам помаже појединцима и маргинализованим групама да добију простор који иначе не би, међутим битно је да се ова деловања преведу у реалност", објашњава Нећак за ББЦ на српском.

Као знак противљења рударењу литијума, многи у Србији, а и на Балкану, стављали су на Инстаграм профиле црвени знак икс, као и хештегове #МаршсаДрине и #ЈадарпротивРиоТинта.

Интернет активисти на Балкану придружују се и светским петицијама и подржавају протесте - често су се појављивали и емотикони лубеница и застава као симбол подршке Палестинцима, поводом текуће офанзиве израелских снага у Појасу Газе.

Прича о 21. веку

Старији често замерају младима да не протестују на улицама, као они некада, већ на екранима паметних телефона и рачунара.

„Променили су се време и начин живота, па самим тим. и како се мења друштво", сматра Лука.

И истраживања показују да су млади све заинтересованији за друштвена и еколошка питања.

Да би се разумео активизам на интернету, потребно је увидети шири контекст, каже Далибор Петровић, социолог и професор на Филозофском факултету у Београду, за ББЦ на српском.

„То је прича о технологији, о 21. веку и како се однос грађана према политици изменио.

„Више не постоји поверење у традиционалне политичке партије и начине организовања, па просечан грађанин мисли да су оне корумпиране и раде само у сопствену корист", додаје.

Такав став се види и по томе што „људи све мање излазе на изборе" или све чешће „гласају за нове, неконвенционалне партије".

Паралелно се развијају дигиталне технологије, где се „не деле само информације, већ постоји могућност да се људи повежу и организују у јако кратком времену", објашњава Петровић.

„Боре се за различите ствари, од тога да спрече да се гради зграда у њиховом комшилуку, до коментарисања спољне политике", оцењује.

Oко 70 одсто младих глобално је укључено у политички и друштвени живот, подаци су компаније за односе са јавношћу Еделман.

Они су генерације које ће бојкотовати производ, компанију или државу због политичког, друштвеног или еколошког става.

'Актвизам из фотеље' и психологија

Фразама попут „селективизма", „активизма из фотеље" и „хештег активизма" описују се интернет петиције и објаве којима се реагује на друштвене промене.

У научним круговима се разматра је ли у питању „другачији начин политичког и јавног деловања", објашњава Мирјана Нећак.

Чак и фотографија подељена на Инстаграм сторију није обичан снимак.

„У питању је вид скретања пажње, јер ако сте видели нешто што вас је заинтересовало и поделили са онима који вас прате, та вест се шири, па је и то, на неки начин, утицај", сматра Нећак.

Људи тога често нису свесни, сматра она.

„Не прави се разлика између политичког и страначког, сваки активизам је политички, али не мора бити страначки", указује.

Интернет активизам изазива позитивне емоције, а могу му допринети чак и расправе са неистомишљеницима, сматра психолошкиња Нешић.

„На тај начин људи контролишу незадовољство, а сопствене добре аргументе виде као малу победу", додаје.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Од револуције до клика на екрану

Активизам је одувек виђен као моћ људи да спроведу промене.

Пре скоро једног века, 1930. године, Махатма Ганди, један од оснивача савремене индијске државе, покренуо је ненасилни протестни марш против британског закона који је прописивао да Индијци не могу да скупљају или продају со у земљи.

„Тражити слободу није злочин. Сифражеткиње у затвору не треба третирати као криминалце", тврдиле су боркиње за права жена пре више од века, када их је више од 5.000 у Великој Британији изашло на мирне протесте да би се избориле за равноправно учешће у политичком животу - и право гласа.

Естонци су се током распада СССР, у такозваној Певајућој револуцији, мирно, уз хорско певање, супротставили совјетским трупама, а 2019. године су председник Судана и Алжира саопштили да се повлаче после више деценија проведених на власти, после недеља мирних протеста.

Грађанска непослушност није само морални избор, већ и најмоћнији начин да се утиче на светску политику, рекла је Ерике Ченовет, политичка научница са Харвардског универзитета, за ББЦ.

Да би добили подршку, активисти су информације преносили „од уста до уста", али су често промене биле праћене насиљем.

Ненасилни отпор, оличен у друштвеним покретима Мартина Лутера Кинга за грађанска права Афроамериканаца и Махатме Гандија у Индији против колонијализма, донео је и промену тактика демонстраната у 20. веку.

Појавом интернета, протести су се поново променили, а демонстранти су се делом преселили из физичког у виртуелни свет.

После смрти Махсе Амини, девојке коју је иранска полиција за морал ухапсила јер није носила хиџаб, на улицама Техерана и других градова месецима су трајали протести, а жене широм света су на друштвеним мрежама постављале снимке како секу косу у знак подршке Амини.

Погледајте видео о томе:

Да ли онлајн петиције заиста доводе до промена?

Учешће у политичком и друштвеном животу се понекад своди на уписивање имена и електронских адреса у прозорчић на екрану, али и оно може да има ефекта и буде делотворно, сматра културолошкиња Нећак.

„Онлајн петиција се сматра мање валидном од оне која се потписују уживо, али показује вољу становништва и њихов став, посебно ако се довољан број потписа прикупи у кратком временском року", наглашава.

Администратори сајта Change.org, једног од најчешће коришћених за овакав вид протеста, саопштили су да сваког сата по једна петиција донесе резултат кампањи чији је део.

Потписивање петиције не захтева превише труда и не „кошта" колико други облици политичког учешћа, попут гласања или одласка на демонстрације, наводи се у раду „Мрачна страна е-петиција: Истраживање анонимних потписа", Јане Берг са Универзитета Або Академи у Финској.

И они људи којима је тема нејасна или није интересантна, склони су да их подрже уколико је петицију потписао велики број грађана, показују истраживања која наводи Берг.

Остаје ли све само на интернету?

Мирјана Нећак сматра да нема много разлике између активизма на интернету и у стварном животу.

„Оба се заснивају на обавештавању људи, да их окупе и промене нешто, а дигитални активизам има могућност брже мобилизације и лакшег дељења информација", каже.

Онлајн активизам захтева и мање средстава.

„Да би учествовали у друштвеним променама, људима данас није потребно ништа сем слободног времена и рачунара.

„Ипак, да би се промена догодила, потребно је прећи из виртуелног у реалан живот", закључује социолог Петровић.

Интернет активизам је Луки Јочићу помогао да „боље разуме реалност", али и да се „повеже са људима који слично размишљају".

„Од њих сам сазнавао о новим догађајима у земљи и свету, о протестима на које бих могао да одем, а верујем и да је често било обрнуто.

„Имамо могућност да реагујемо на велики број дешавања, али немамо увек времена ни капацитета да то физички организујемо, па на овај начин 'делимо' борбу", каже.

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk