'Култура свирепости': Кошмарна нега у британској психијатријској болници за децу

Бивши пацијенти у највећој шкотској дечијој психијатријској болници говорили су за истрагу ББЦ-ја о култури свирепости међу болничким особљем.

Пацијенти који су били тинејџери кад су примљени у Скај Хаус, специјалистичку јединицу Националне здравствене службе (НХС) у Глазгову, рекли су за ББЦ Дискложер да су их неки болничари звали „јадницима" и „одвратнима" и да су се чак подсмевали њиховим покушајима самоубиства.

„Било је то скоро као да су се према мени опходили као према животињи", рекла је једна млада пацијенткиња, која је била лечена од анорексије.

НХС за Шири Глазгов и Клајд саопштио је да му је „страшно жао" и покренуо је две истраге о наводима које је разоткрила истрага ББЦ-ја.

Новинари су разговарали са 28 бивших пацијената док су снимали документарац Деца на психијатријском одељењу за ББЦ Дискложер.

Једна пацијенткиња је рекла да је психијатријска болница која има 24 кревета, и смештена је у дворишту глазговске болнице Стобхил, била као „пакао".

„Рекла бих да је култура болничког тима била прилично токсична. Већина њих, да будем искрена, била је прилично свирепа највећи део времена", додала је она.

Млади људи, који су били примљени између 2017. и 2024. године, рекли су за документарац да су болничари брзо почињали да се служе силом, у шта је спадало физичко везивање и повлачење пацијената по ходницима, остављајући их у модрицама и трауматизоване.

Једна пацијенткиња је рекла да је желела да зове полицију након наводног напада, али се плашила да ће се после тога према њој опходити још горе.

Други су се жалили на прекомерну употребу лекова и инјекције са седативима да би особље могло да има мирну смену, претварајући пацијенте у „ходајуће зомбије".

Неки пацијенти су говорили да су били кажњавани зато што им није било добро, у шта је спадало чишћење властите крви након инцидената са самоповређивањем.

Упозорење: За неке читаоце би детаљи у овом извештају могли бити узнемирујући

Скај Хаус, који је отворен 2009. године, прима децу старости од 12 до 18 година која се обично налазе у кризном тренутку у животу.

Већина се задржава на лечењу према Закону о менталном здрављу, што значи да не могу да оду све док доктори не пресуде да им је довољно добро да буду отпуштени из болнице.

ББЦ је почео да истражује након што је једна млада пацијенткиња пријавила властито лечење на одељењу.

Ускоро су на видело испливали бројни други случајеви.

Кара је провела више од две године на одељењу, од 16. године, лечећи се од анорексије.

Била је везивана више од 400 пута за 18 месеци, показала је медицинска евиденција коју је прегледао ББЦ.

Она је често остајала у модрицама, а једном приликом јој је био ишчупан прамен косе.

„Трауматизовани сте. Не можете то да заборавите", каже она.

И до пет болничара учествовало би у физичком везивању некога за кревет или под, уколико је опасан по друге или себе.

Према општим смерницама, везивање сме да се користи само као последње прибежиште, кад су све друге тактике де-ескалације исцрпљене.

Кара, која данас има 21 годину, понекад би морала да буде везивана како би било спречено да повређује саму себе, али она каже да је већина њених везивања могла бити избегнута да је особље прво покушало да прича са њом уместо да су користили везивање „као прву опцију за решавање кризе".

Она каже да је после једног везивања из 2021. године остала сва у модрицама и потресена.

„Приковао ме је за под држећи ме за врат", каже Кара.

„Било је прилично страшно док се тај човек надносио над вас и држао вас приљубљену уз под. Отисци његових шака остали су ми на врату."

Једном другом приликом, Карин медицински досије показује да се осећала као да је била нападнута кад ју је за под приковао исти болничар.

Кара је тражила да буде позвана полиција, само да би се касније предомислила.

Она је за ББЦ рекла да се за то одлучила зато што се плашила исхода.

„Помислила сам да би могли да се понашају горе према мени него што већ јесу", рекла је она.

Кад је Џена из Инвернеса имала 16 година, патила је од депресије и поремећаја у исхрани и почела је да се самоповређује.

Најближа психијатријско одељење за адолесценте било је у Дандију, али тамо није било слободних кревета па је била послата у Скај Хаус.

„Био је то пакао, потпуно као затворско окружење", рекла је Џена.

Џена је на одељењу провела око девет месеци.

Била је лечена од анорексије тако што је била храњена преко назогастричне сонде за храњење, што је чест али врло инвазиван начин лечења за потхрањене људе који подразумева увлачење цеви кроз нос све до желуца.

Понекад би за то она била везивана, али каже да јој је начин на који је особље примењивало овај метод лечење оставио трауму.

„Понекад би ми само пришли, шчепали ме за руке и одвукли", рекла је она.

„Вукло би ме колико год да је болничара било потребно."

Она је испричала да је особље понекад било толико грубо према њој да би после крварила и остајала у модрицама.

„Била је то нека врста суптилног кажњавања да би ме научили лекцији."

'Стално су ме кажњавали за нешто'

Самокажњавање је била особеност у животима скоро свих пацијената који су говорили за ББЦ.

Они су тврдили да је болничко особље често пропуштало обавезна проверавања пацијената на сваких 15 минута, дајући им прилику да се повреде.

Џена и Кара су рекле за ББЦ да је било прилика да су се самоповређивале и после биле примораване да чисте властиту крв са зидова и подова.

Џена је рекла: „Сећам се како је особље говорило: 'Одвратна си, ово је одвратно, мораш то да почистиш'. Осећала сам се стварно грозно."

Кара каже да је особље некада било немарно са њеним сондама за храњење и да је пуштало течност пребрзо, због чега би она повратила.

Она додаје да су је после терали да сама почисти оно што је исповраћала.

Кара је рекла: „Давали би ми крпе и терали ме да пребришем под. Деловало је као казна, као да сам ја то урадила намерно."

„Осећала сам се као да ме стално кажњавају за нешто."

Стефани је била у Скај Хаусу у неколико наврата патећи од депресије, од 2020. године кад је имала 16 година.

Она је рекла да су јој остале трауме од времена проведеног тамо.

„Болничари вас никад нису лечили брижно и саосећајно", каже она.

„Уместо да вас питају шта није у реду, само би вас приковали за под и убризгали вам лекове."

Једном приликом, тврди Стефани, напала ју је чланица особља незадовољна њеним одбијањем да се истушира.

Стефани је рекла: „Сестра се наљутила на мене."

„Потом ме је свукла са кревета за ноге, одврнула туш и стрпала ме под туш одевену. И онда ме је оставила и само отишла.

„У то време сам само мислила да је то нормално. Сви остали су добијали потпуно исти третман."

Џејн Хенслоп је пензионисана главна сестра НХС-а која је провела каријеру у лечењу дечјег и адолесцентског менталног здравља и она је прегледала доказе ББЦ-ја.

„Ово је злостављање и потпуно погрешно", каже она.

„Ако се све тако десило како је та млада особа описала, то је апсолутно и потпуно неприхватљиво."

Хенслоп је рекла да изгледа као да су „неки од припадника овог особља потпуно изгубили сваку границу."

Еби је аутистична и била је примљена у Скај Хаус са 14 година, кад је почела да се повређује и постала суицидална.

Провела је тамо две и по године, и она каже да се осећала као да је особље малтретира, а неки од њих су је и вербално злостављали.

Једном приликом је рекла да су јој се подсмевали због самоповређивања.

„Сестра ми је пришла и малтене ми се насмејала, развукла је лице у кез и рекла: 'Јадна си, погледај се само'," рекла је Еби.

„Понекад сам се осећала као да ме малтретирају. До тачке да сам само желела да се повредим.

„Осећала сам да је истина ако ме други људи доживљавају као јадну, да сам онда стварно јадна."

Еби и њена породица мисле да је добијала прекомерну дозу лекова у Скај Хаусу.

Она је рекла: „Многи пацијенти су били као ходајући зомбији, укључујући и мене."

„Најчешће смо били толико омамљени да су нам наши карактери били пригушени."

Џена је рекла да је особље претеривало са употребом интрамуслукарних инјекција са седативима кад су пацијенти били узнемирени.

Лекови за хитне случајеве требало би да се дају само као последње прибежиште.

Џена је рекла: „Без да су покушали да причају са мном прво, или да ме умире, они би одмах прелазили на давање инјекције.

„Да будем искрена, мислим да је то било зато да би имали лакшу смену док су сви њихови пацијенти омамљени."

„Страшно нам је жао"

НХС за Шири Глазгов и Хајд рекао је да је 2023. године спроведена ревизија давања лекова, што је променило начин на који се дају лекови.

Доктор Скот Дејвидсон, медицински директор НХС-а за Шири Глазгов и Клајд, рекао је да је открио да је било „веома тешко слушати" све те оптужбе и признаје да је било случајева када је нега била „испод нивоа који бисмо очекивали за младе људе".

„У светлу ових искустава и сведочанстава других пацијената, покренута је комплетна ревизија квалитета неге", рекао је он.

„Такође смо затражили независну ревизију самог одељења."

Здравствени одбор је рекао да је направио велики број унапређења неге пацијената, међу њима у регрутовању особља и обуци болничара.

Он је признао да се Скај Хаус у прошлости суочавао са проблемима са особљем, што је значило да је на одељењу радило особље из агенција и бакарски службеници.

У саопштењу се каже: „То није било идеално, јер они нису имали искуства рада на болничким одељењима и са сложеностима младих људи који захтевају негу у Скај Хаусу."

Каже се да су у међувремену предузете мере за решавања проблема са недостатком особља.

Комисија за ментално здравље за Шкотску посетила је Скај Хаус шест пута од 2017. године.

Главни проблеми изнети у ББЦ-јевој истрази не појављују се ни у једном од њихових објављених извештаја.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk