Od 'zvučnog oružja' do svađa među ribama: Tajni svet podvodnih zvukova

Ispod površine okeana, jezera i reka nalazi se skriveni svet prepun kliktanja, puckanja i pesme.

Ribe se svađaju oko stanica za čišćenje, škampi koriste „zvučno oružje“ da uhvate plen, a jedan sićušni insekt čak pravi buku dostojnu čitavog orkestra.

A opet je ova zvučna podloga uglavnom nedostupna ljudima na kopnu, kaže fizičarka Helen Čerski, voditeljka BBC-jeve radijske emisije Retka Zemlja i autorka Plave mašine, knjige o tome kako okean oblikuje naš svet.

„Površina okeana služi kao dvosmerno ogledalo.

„Zvuk se spušta s neba i odbija se o površinu pravo gore, a sav podvodni zvuk mogao bi da se popne do površine, ali se odbija od nje i silazi nazad dole.

„Tako da on nikad ne stigne do nas.“

Zvuk jači od slike

Za ljude, vid je naše dominantno čulo.

Ali pod vodom, pravila su drugačija.

Ne prodire mnogo svetla dublje od 200 metara, a zvuk postaje ključni način na koji se morske životinje kreću i komuniciraju, naročito na velikim udaljenostima.

„Voda je veoma dobra za prenos zvuka“, kaže profesor Stiv Simpson, morski biolog sa Univerziteta u Bristolu, u Velikoj Britaniji.

„On putuje oko četiri i po do pet puta brže nego kroz vazduh.“

Studija koju je njegov tim sproveo nedavno pokazala je da ribe prvo koriste zvuk da lociraju koralni greben, a da drugi znakovi iz prirode postanu važni tek posle toga.

„Jednom kad se upute ka njemu, tek tad mogu da namirišu određene tipove staništa.

„A kad se približe njihovim saputnicima iz jata, mogu da vide jedni druge“, kaže Simpson.

Zvuci mora

Morske životinje su razvile fascinantan dijapazon načina za proizvođenje zvuka, koji svi pridodaju u količini buke pod vodom.

Kitovi proizvode zvuke propuštajući vazduh kroz specijalizovane vokalne strukture.

„Kitovi usani, među kojima i plavi kitovi, kitovi perajara, proizvode snažne zvuke niske frekvencije koji mogu da putuju kroz beskrajna bespuća okeana“, kaže Simpson.

Neke vrste kitova čak mogu da „razgovaraju jedni sa drugima sa jednog kraja Pacifika na drugi, sa jednog kraja Atlantika na drugi.“

Lokalnije gledano, zubati kitovi i delfini koriste klikove i zujanja da otkriju gde se nalaze uz pomoć tehnike zvane eholokacija.

Neke ribe vibriraju plivačkom bešikom - mehurom ispunjenim vazduhom u njihovom telu - da bi proizveli zvuke, dok drugi škrguću zubima ili klikću vilicama.

Jastozi čak proizvode zvuk struganja trljanjem produžetaka antena o turpiju ispod očiju, „kao što bi violinista svirao violinu“, kaže Simpson.

Mužjak ambonske damske ribe Zapadnom Pacifiku razvio se tako da proizvodi prepoznatljive zvuke visokog tona, pomalo kao ptica, da bi privukao ženke da dođu i polegnu jaje u njihova gnezda.

To je frekvencija koju ne koristi skoro nijedna druga životinja, kaže Simpson, što joj pomaže da se izdvoji u bučnom prostoru.

„To je pomalo kao prijatelj sa prepoznatljivim smehom koji možete da raspoznate na veoma bučnoj žurki.“

Ponekad se vokalizacije odvijaju između različitih vrsta.

Simpsonov tim je nedavno snimio snepera i anđeosku ribu kako se svađaju „oko toga ko ima pravo na stanicu za čišćenje ispod male stenovite izbočine“.

Čak i životinje koje su nam delovale tiho mogu da doprinesu sveopštoj buci pod vodom.

Na Novom Zelandu, morski ježevi koriste vlastite školjke kao prirodna pojačala, stvarajući „neverovatan hor“ kad veliki broj njih pase na stenovitim grebenima, kaže Simpson

„Mnoge životinje mogu da pronađu obalu koristeći upravo zvuk morskih ježeva.“

Ali za njega, najneverovatnija akustična životinja je škljocajući rak.

Ovaj sićušni ljuskar zatvara vlastita klešta svetlosnom brzinom, stvarajući mehur koji implodira pod pritiskom, proizvodeći „stravičan prasak“, temperature od oko 3.000 stepeni Celzijusovih, pa čak i svetlosni blesak, kaže Simpson.

Zvuk ume da omami plen, a Simpson to opisuje kao „najneverovatnije zvučno oružje“.

I zvuke ne proizvode samo morske životinje.

Jezerca, jezera i reke takođe umeju da budu bučna mesta.

Doktor Džek Grinhal, ekolog i akustičar sa Univerziteta Mekgil u Kanadi, kaže da vodeni insekti mogu da proizvedu zvuk stridulacijom - trljanjem dva čvrsta dela tela jedno uz drugo.

On kaže da jedan slatkovodni insekt, patuljasta veslarica, „može da proizvede najglasniji zvuk u životinjskom carstvu, relativno glasan u odnosu na veličinu njegovog tela.“

Dugačak svega dva milimetra, on može da proizvede zvuk jačine od oko 100 decibela „trljajući penis uz vlastiti abdomen“.

Grinhal to poredi s onim nivoom buke kao da sedite u prvom redu na koncertu orkestra.

Možda najviše od svega iznenađuje to što podvodne biljke i alge takođe proizvode zvuke dok rade fotosintezu.

„Kao zajednica, mi još nismo do kraja sigurni kako oni to rade“, kaže Grinhal.

Možda ima neke veze sa mehurima kiseonika koje ispuštaju koji doprinose „ovoj vrsti ludih kucajućih zvuka“, kaže Grinhal, koji podsećaju na džez bubnjara.

Pogledajte video: Ptica bubnjar - Ringo Star životinjskog sveta

Menjanje podvodne zvučne pozadine

Ali ljudska buka može takođe da doprinese dijapazonu podvodnih zvukova.

Čerski ukazuje na istraživanje koje je analiziralo nivoe hormona stresa kortizola sačuvanog u uzorcima ušne masti kod kitova usana tokom 20. veka.

Nivoi kortizola čini se da su fluktuirali u skladu s usponom i padom industrijskog lova na kitove.

Međutim, tokom Drugog svetskog rata, „iako je lov na kitove opao jer su ljudi bili zauzeti ubijanjem jedni drugih“, nivoi kortizola bili su visoki.

Moguće je da su kitovi bili pod stresom zbog zvuka „bitaka na moru, topova, bombi, razarača, padova aviona, možda čak i sonara“, kaže Čerski.

Simpson kaže da ogroman broj brodova, ribarskih brodica i glisera, kao i različitih obalskih aktivnosti kao što su bušenje nafte i gasa, izazivaju „stres kod životinja na svim nivoima“, utičući na aktivnosti od otkrivanja grabljivaca do uspeha u razmnožavanju.

Na Velikom koralnom grebenu, njegov tim otkrio je da je brodski saobraćaj blizu korala povezan sa „oko 40 odsto smanjenja reproduktivnog učinka riba“.

Pomeranje brodova dalje od njega povratilo je „akustično utočište“ koralnih grebena.

Ali razumevanje šta radimo prirodnom zvučnom pejzažu znači da ljudi takođe mogu da pokušaju da ograniče vlastiti uticaj i koriste zvuke za pozitivnu promenu.

Naučnici istražuju da li zavesa vazdušnih mehurova, među njima iz prirodnih izvora kao što su morske alge, mogu da im pomognu da zaštite morski život od zvučnog zagađenja na mestima kao što su luke.

Kad su korali oštećeni izbeljivanjem, Simpson kaže da mogu da spadnu na „oko četvrtinu njihovog nivoa zvuka“ jer životinje koje proizvode buku ili odlaze ili umiru.

„Svih tih puckanja, kliktanja, grgoljanja, trubljenja, kreštanja više nema.

„Samo povremeno tužno škljocanje koje vam daje do znanja da je tu nekada bio koral.“

Da bi se izborili sa tim, istraživači su eksperimentisali sa puštanjem snimaka zdravih korala na podvodne zvučnike.

„Možemo da vratimo zvučni pejzaž i počnemo da privlačimo sledeću generaciju“ morskog života, kaže Simpson.

Većina nas nikad ne čuje kliktanje, gakanje i horove podvodnog sveta.

Ali ako pažljivije oslušnu, istraživači se nadaju da će razumeti ne samo kako ovi ekosistemi funkcionišu, već i kako bolje da ih zaštite.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk