Zamrznuta iranska sredstva: Gde je novac i zašto je važan za Teheran

Oslobađanje zamrznutih iranskih sredstava na raznim računima u inostranstvu jedno je od najproblematičnijih i najsloženijih pitanja u odnosima Irana i nekih zapadnih zemalja.

To je ključni element memoranduma o razumevanju koji je nedavno potpisan sa Amerikom sa ciljem okončanja rata dve zemlje.

Teheran odavno traži pristup sredstvima zarobljenim u inostranstvu, od kojih mu većina ostaje van domašaja zbog sankcija i bankarskih ograničenja.

Iako se većina sredstava ne drži u Americi, Vašington igra bitnu ulogu u odlučivanju da li može da im se pristupi.

Stručnjaci kažu da bi oslobađanje čak i dela ovog novca pružio ključnu slamku spasa za privredu uništenu godinama sankcija, ekonomske izolacije, vrtoglave inflacije i devalvacije valute, kao i štete nanete nedavnim sukobom sa Amerikom i Izraelom.

Međutim, oni upozoravaju da će pretvaranje bilo kakvog dogovora u prave transfere biti veoma sporo i složeno, imajući u vidu postojeće pravne, finansijske i političke prepreke.

Koja su, dakle, to sredstva i koliko lako Iran može da im pristupi?

Od čega se ta sredstava sastoje?

Ne postoji zvanična brojka za ukupnu vrednost zamrznutih iranskih sredstava, ali procene variraju od oko 27 milijardi dolara do više od 100 milijardi.

Sredstva se ne drže na jednom, pristupačnom računu.

Umesto toga, u njih spadaju naftni prihodi, zarada od izvoza nafte, gasa i električne energije, rezerve u stranim valutama koje se drže u inostranim bankama i sredstva koja se nalaze u središtu pravnih sporova.

Kad Iran proda naftu u inostranstvu, isplate se obično pohranjuju na računima u zemlji kupca.

Međutim, sankcije su često sprečavale Teheran da povrati ta sredstva.

Prvi veliki talas zamrzavanja sredstava datira još od 1979. godine posle talačke krize u američkoj ambasadi u Teheranu.

Iako su neka sredstva bila oslobođena pod naknadnim sporazumima, neka potraživanja i sredstva vezana za vojne ugovore potpisana pre Islamske revolucije 1979. godine ostaju nerešena.

Drugi širi talas ograničenja započeo je 2011/12. godine, sa strožim nuklearnim ograničenjima i isključenjem Irana iz delova svetskog bankarskog sistema.

Ona su dodatno pooštrena pošto se Amerika 2018. godine povukla iz nuklearnog sporazuma iz 2015. godine (JCPOA).

Kako su ograničenja bila proširivana, sve veća količina prihoda postajala je zatočena u inostranstvu, ili formalno zamrznuta ili predmet strogih ograničenja na to kako mogu biti korišćena.

Postoje „različite vrste zamrzavanja“, među njima sredstva koja su formalno blokirana, prihodi koji ne mogu biti povraćeni, i novac vezan u tekućim pravnim sporovima, kaže Frederik Šnajder, ekonomista iz Bliskoistočnog saveta o svetskim pitanjima.

Gde se drže sredstva?

Većina ograničenih iranskih sredstava drži se izvan Amerike.

Značajan procenat je u Kini, najvećoj naftnoj mušteriji Irana, sa procenama koje variraju od 20 milijardi do 50 milijardi dolara.

Druge velike sume drže se u Iraku, povezane sa isplatama izvoza gasa i električne energije, procenjene na između 10 milijardi i 15 milijardi dolara.

Južna Koreja je držala oko šest milijardi dolara u prihodima od iranske nafte, koji su prebačeni na račune u Kataru 2023. godine, prema borjkama iznetim u američkom Kongresu.

Međutim, Vašington je kasnije nagovestio da Iran neće moći da pristupi tim sredstvima u doglednoj budućnosti, praktično ih ostavivši nasukane u Kataru.

Druga sredstva se drže u zemljama kao što su Indija, Japan i Luksemburg.

Poređenja radi, količina držana pod američkim ovlašćenjem relativno je mala - oko dve milijarde dolara, prema američkom Kongresu - a većina je vezana za sudske odluke i potraživanja odštete, čineći njihovo oslobađanje posebno osetljivim.

Koja je uloga Amerike?

Uprkos tome što se sredstva nalaze uglavnom izvan SAD, uticaj Vašingtona na njih uglavnom potiče od takozvanih sekundarnih sankcija.

Ove mere pogađaju ne samo Iran već i strane banke, kompanije i vlade koje posluju sa Teheranom.

Bilo koja institucija koja pomaže u prebacivanju iranskih sredstava rizikuje da izgubi pristup američkom finansijskom sistemu ili plaća penale.

Kao posledica toga, zemlje koje drže iranski novac često oklevaju da prebace sredstva bez izričitog američkog odobrenja.

Koju korist bi Iran mogao da izvuče iz dogovora?

Memorandum navodi dva glavna oblika potencijalnog ekonomskog popuštanja: izuzeća koja omogućuju Iranu da izvozi naftne i benzinske derivate, zajedno sa srodnim uslugama, kao što su brodski prevoz, osiguranje i bankarstvo, pristup zamrznutim ili ograničenim sredstima, dajući iranskoj centralnoj banci veću kontrolu nad tim kako se novac koristi.

On ukazuje i na šire napore rekonstrukcije vredne najmanje 300 milijardi dolara za obnovu i razvoj iranske privrede u saradnji sa regionalnim partnerima, pod programom čiji mehanizmi sprovođenja treba da budu definisani u okviru konačnog sporazuma.

Amerika je rekla da neće plaćati Iranu direktno (za šta Trampova administracija kaže da je u oštrom kontrastu sa nuklearnim sporazumom iz 2015. godine Irana i administracije Baraka Obame), već će se umesto toga usredsrediti na ulaganja u infrastrukturu, energiju, saobraćaj i druge sektore.

Hoće li sredstva stići do Irana?

U praksi, pristup ovim sredstvima bi mogao ostati ograničen, kaže Esfandjar Batmanghelidž, osnivač britanske ekspertske grupe fondacija Burs end Bazar.

Takvi aranžmani se suočavaju sa „veoma složenim preprekama“, kaže on BBC, što znači da bi Iran mogao da troši sredstva u okviru neke konkretne zemlje, ali da će ima problema sa međunarodnim transferima.

Šnajder ukazuje na dublji problem: nesigurnost oko toga koliko trajan bilo koji sporazum može da bude.

Neke američke sankcije upisane su u zakonodavstvo u Kongresu, kaže on, što znači da predsednik ne može u potpunosti da ih ukine jednostrano i može da naredi samo privremena izuzeća.

To stvara sumnju u trajanje bilo kakvog popuštanja, dodaje Šnajder.

Sličan obrazac sledio je i nuklearni sporazum iz 2015. godine, kad je Iran povratio pristup nekim sredstvima.

Međutim, mnoge banke su ostale oprezne i 2018. godine Amerika se povukla i ponovo uvela sankcije.

Prošle nedelje su iranski državni mediji javili da su SAD pristale da oslobode 12 milijardi zamrznutih sredstava, ali Vašington to nije potvrdio.

Postoji neizvesnost i oko toga da li Amerika može da iskoristi deo iranskih sredstava kao odštetu zalivskim državama za štetu nastalu u ratu.

Američki ministar finansija Skot Besent napisao je na Iksu početkom juna da će takvi gubici „biti isplaćeni sredstvima izvučenim sa iranskih računa.“

Međutim, Iran je odbacio ovu mogućnost, a zamenik ministra spoljnih poslova Kazem Garibabadi je izjavio da njegova sredstva „nisu ratni plen za Vašington, već sredstva za isplatu njegovih saveznika“.

Šta bi ovo značilo za iransku privredu?

Iranska privreda je 2024. godine bila vredna oko 475 milijardi dolara, prema Svetskoj banci.

Iranski zvaničnici procenjuju ekonomske gubitke povezane sa ratom i na do 300 milijardi dolara, sa privredom koja će se potencijalno smanjiti za oko 10 odsto ove godine.

Čak i kada bi samo deo sredstava bio oslobođen, to bi bila tek kratkoročna pomoć.

Član iranske Privredne komore rekao je za BBC da je nestašica stranih sredstava u zemlji „dostigla takvu tačku da su mnoge narudžbe obustavljene ili su naišle na duga odlaganja, a izvozi su praktično ograničeni na osnovne potrepštine i hranu.“

Stručnjaci kažu da bi pristup milijardama u čvrstoj valuti mogao da pomogne u stabilizaciji rijala, finansiranju uvoza, u šta spada najosnovnija roba, i popuštanju pritiska na finansijska tržišta.

Ali oni upozoravaju da to ne bi razrešilo dublje strukturalne probleme.

Kamran Nedri, profesor ekonomije na Univerzitetu Imam Sadik u Teheranu, tvrdi da „kontrolisanje inflacije i rešavanje krize troškova života treba da postanu prioriteti pre bilo kakvog programa obnove.“

Ubrizgavanje finansijskih sredstava bez reforme rizikuje da podrije korist od njih, dodaje.

Međutim, Mehrdad Vahabi, profesor ekonomije na Univerzitetu u Parizu 13, kaže da je iranski izazov mnogo širi - unapređenje „dubokgo pada investicija i industrijske zastarelosti“ u protekle dve decenije.

„Bez privredne sigurnosti, investicije nisu moguće.

„Bez pravih investitora, iranska privreda neće cvetati, a ekonomski razvoj će stati“, tvrdi on.

Reza Talebi, istraživač međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Lajpcigu, u Nemačkoj, saglasan je sa tim.

On kaže da Iran mora da popusti napetosti kako bi investitorima pružio sigurnost da će njihov novac biti zaštićen od političkih i bezbednosnih rizika.

„Stanje limba između rata i mira je najveća prepreka ulasku kapitala u privredu“, dodaje Talebi.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk