Певачица која је била испред времена, а нестала без трага

Кони Конверс није успела да се прослави као кантауторка током 1950-их, а потом је мистериозно нестала без трага и гласа.

На 100. годишњицу рођења, а 50. откако је нестала, слави се као велики изгубљени таленат.

У јануару 1961. године, тада непознати Боб Дилан допутовао је у Гринич Вилиџ са гитаром у руци и 12 долара у џепу, на путу да унесе револуцију у популарну музику поетским и интимним песмама.

Можда се очешао о Кони Конверс док је она одлазила у другом смеру.

Конверс се селила из Њујорка истог месеца, после деценије борбе да стекне значајнију пажњу властитим интимним, софистицираним и прелепим песмама.

Постоји паралелни универзум у ком је Конверс била та која је остварила успех и сада сви знају за њу.

То је макар теорија коју је изнела скорашња књига насловљена Како постати славан.

Она није водич, већ књига о томе зашто неки талентовани људи постану славни док други остану у сенци.

Књига замишља свет у ком је Конверс „нашироко позната" као „најоригиналнија и можда највећа фолк певачица 1960-их и 1970-их", и која је утицала на све, од Дилана до Тејлор Свифт и за коју ни „Нобелова награда није искључена".

Хауард Фишмен, музичар и писац, који је претпрошле године објавио биографију Кони Конверс Свакоме ко пита за мене, такође мисли да је она могла да постане велика.

„Волим да размишљам о алтернативној стварности у којој је музика Кони Конверс заиста стекла заслужено признање, а она постала призната због музичке генијалности коју је имала", каже он.

„Готово да мислим да је могла да се деси боља верзија америчке културне верзије, да је то стварно био случај", додаје.

Али ауторка књиге Како постати славан Кес Санстин признаје да Конверс није била боља од Дилана.

Она се такође суочавала са препрекама зато што је била жена.

Можда њене паметне, мелодичне и углавном меланхоличне песме једноставно нису биле привлачне широким масама.

Оне су се бавиле темама као што су усамљеност, промискуитет, свађа љубавника и дневним посетама кафанама.

Свакако је тешко замислити их како се примају раних педесетих, у време којим су доминирали сладуњави шансоњери, фолк пуристи и песме из мјузикла.

„Она није звучала као нико ко се у то време бавио музиком, а што се мене тиче не звучи ни као било ко је ствара данас", каже Фишман.

Британска певачица Ваштин Бањан постала је следбеница Кони Конверс после препоруке америчког ди-џеја Дејвида Гарланда.

Он је први човек који почео да пушта њене песме 2004. године.

„Нисам могла да верујем да су снимљене тако давно још 1950-их", каже Бањан.

„Само што сам је чула како говори на начин на који сам одувек желела да ради, било је јако потресно", додаје.

Сматра да је Конверс „била потпуно испред њеног времена и да јој је сигурно било веома тешко".

„Сигурно се осећала изоловано.

„Ако је гајила било какве амбиције за властите песме, сигурно је знала колико су биле добре, духовите, прелепе и поетичне, али је изгледало као да други људи тог времена нису препознали њену ауторску генијалност", утисак јој је.

Бањан врло добро зна како је кад се ваша музика „поново открије" деценијама касније.

Она је објавила албум 1970, који је култни статус стекао тек скоријих година.

Каже да су њихове приче много другачије, али је сагласна да има привлачности у идеји „откривања нечега новог из једног тако далеког времена".

„Колика је срећа што је она уопште била снимљена.

„Кони су снимили њени пријатељи, а ниједан од тих снимака није био намењен за комерцијалну употребу, али је предивно што их уопште има и што су сада откривени.

„Просто да се запитате у вези са свим оним другима људима који никад нису откривени", каже музичарка.

Конверс је била снимљена у дому једног њеног пријатеља и поклоника Џина Дича, али њена музика никад није била објављена док је била жива.

Наступала је за малу групу поклоника, али никад није свирала на правом концерту.

Једном се појавила на телевизији, али је није одвело никуда.

Елен Стекерт, фолк историчарка, која је такође наступала 1950-их, верује да је Конверс била напросто „сувише другачија" да би „успела".

„Мислим да је била предивна и потпуно изван свих токова било каквог културног импулса

„Била је самостална и само-изолована. Права је штета што неко није могао да се пробије кроз то", каже она.

Конверс је имала следбенике, али било која певачица у то време морала је да има подршку мушкараца са правим везама, каже Стекерт.

Она није била баш вична друштвеним вештинама и није била добра у само-промоцији.

„Нажалост, није баш поседовала много друштвеног разумевања за ствари. Није имала добру конекцију са људима, рекла бих.

„Изгледа да је имала веома лоше зубе, а њен телесни мирис је изгледа био прилично доминантан. То су два фактора у средњекласној Америци који ће се постарати да ви никад ништа не постигнете", објашњава Стекерт.

Конверс је радила за штампарију, а потом за Институт пацифичких односа.

Када се одселила из Њујорка 1961. године, постала је уредница Часописа за решавање сукоба у Мичигену, а њене интелектуалне активности и мировни и анти-расни активизам су се изузетно ценили.

Наједном је изгледало као да је њен живот изгубио смисао и правац.

Недељу дана после њеног 50. рођендана, 10. августа 1974. послала је писма породици и пријатељима, рекавши некима од њих да се враћа у Њујорк.

Напустила је колима Ен Арбор и више никад није виђена.

Нису пронађени ни њено тело ни њена кола.

Нови живот?

„Ми не знамо ни да ли је уопште стигла до Њујорка, односно да ли је стигла било где.

„Волела бих да мислим да је започела нови живот негде другде и да је поживела још много година. Али ко зна?", каже Фишмен.

У суботу 3. августа 2024. године, тачно 100 година од рођења Кони Конверс, Фишмен је отпутовао у њено родно место – Конкорд, у Њу Хемпширу – на церемонију када је певачици додељено прво званично признање.

Њена музика је почела постепено да се шири последњих 20 година.

Прва ствар која често привуче људе јесу и њена животна прича и мистериозни нестанак.

„Несрећна је и мрачно поетска ствар што је морала да нестане да бисмо је ми видели и чули.

„То је удица која је била неопходна да бисмо уопште обратили пажњу на њу.

„Али оно што одувек кажем је, не усредсређујте се на то како је нестала, већ како је живела, зато што је њен живот много фасцинантнији и значајнији и има много више тога да нас научи него чињеница да је са 50 година осетила потребу да нестане", закључује Фишмен.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk