'Ковано у крви': Однос Кине и Северне Кореје између љубави и мржње

Након што је двапут заредом одиграо улогу домаћина, кинески вођа Си Ђинпинг ће сада бити гост - у Северној Кореји.

Нестрпљиво очекивани самит 8. и 9. јуна стиже после чајанке Сија Ђинпинга са руским председником Владимиром Путином и разговора са америчким председником Доналдом Трампом прошлог месеца.

Одлуком да се одмах после тога упути у Пјонгјанг, на прво путовање у иностранство 2026. године, Си Ђинпинг је само истакао важност савеза са нестабилним суседом Кине.

Ове две земље деле „стратешки неопходни однос који није нужно лишен трвења“, каже Еун Џу Чои, стручни сарадник са сеулског Института Сеџонг.

Поред минуциозно режираних јавних интеракција, сусрет ће пружити прилику и Пекингу и Пјонгјангу да дају свежу трансфузију партнерству „склопљеном у крви“ после проблематичне прошлости.

Однос љубави и мржње

Од самог старта, две социјалистичке државе изводиле су сложену тачку балансирања између утицаја и самосталности - додатно компликовану везама Пјонгјанга са његовим другим северним суседом.

У Корејском рату (1950-1953), Кина је жртвовала стотине хиљада војника у борби за ствар Северне Кореје.

„Ако немате усне, зубима ће бити хладно“, чувени је опис кинеског вође Мао Цедонга стратешке важности Северне Кореје за његову земљу.

Али оснивач Северне Кореје, њен вођа Ким Ил Сунг, тражио је веће војне гаранције, и формализовао савез са Совјетским Савезом 1961. године.

Неколико дана касније, склопио је нови војни пакт са Кином.

Под идеологијом Кима Ила Сунга званом Џуче, Северна Кореја би на крају требало да постигне самоодрживост.

Тиме што је обезбедила војну подршку обе велике силе значило је да ће бити мање ризика по њу да постане сателитске држава било које од њих.

У оно време, Пјонгјанг је зависио од Совјетског Савеза за економску помоћ и нафту.

Глад је у међувремену приморала кинеске држављане да пређу реку Тумен.

Неки од њих су се чак школовали у Северној Кореји, верујући да је њен просветни систем бољи.

Али Северна Кореја је изгубила војног савезника и главни извор економске подршке након распада СССР-а 1991. године.

То је такође утрло пут Кини, која се у том тренутку налазила у успону, за преузимање улоге главног покровитеља Пјонгјанга.

Кина остаје највећи трговински партнер Северне Кореје, што за њу представља инвестицију у стабилност у комшилуку и противтежу Јужној Кореји, која је у савезништву са САД.

„Кина обезбеђује сасвим довољно привредне подршке да спречи пад режима, али активно избегава оно трансформативно улагање које би Северној Кореји омогућило самоодрживост“, каже Сеонг-Хјон Ли, гостујући академик у Азијском центру Универзитета на Харварду.

Заузврат, „Кина очекује 'календарску дисциплину' - прећутно правило да ће се Пјонгјанг уздржати од крупних провокација током критичних кинеских домаћих и дипломатских догађаја“, додао је он.

Северна Кореја се није увек тога придржавала.

Остварење нуклеарних амбиција

Кина би више волела ненуклеарно Корејско полуострво, али Северна Кореја се без обзира на то посветила остваривању властитих нуклеарних амбиција.

Ким Ил Сунг је поставио темеље за најмањи арсенал нуклеарног оружја на свету, отворивши нуклеарни истраживачки центар Јонгбјон 1964. године.

Иако је 1985. године потписао међународни Уговор о неширењу нуклеарног наоружања (НПТ), оглушио се о његове услове и почео да гомила плутонијум.

Он, међутим, није дочекао да види да његова земља поседује функционалну нуклеарну бојеву главу.

Кад је његов син Ким Џонг Ил преузео власт 1994. године, користио је овај програм у повоју као дипломатску полугу, тражећи економску помоћ или могућност успостављање односа са САД у замену за уступке.

Северна Кореја се 2003. године повукла из НПТ-а.

Три године касније, извела је први нуклеарни тест на који су Уједињене нације реаговале брзо увевши јој свеобухватне санкције.

То би било немогуће без подршке Кине.

Кина је назвала тест „флагрантним“ чином и заложила се за денуклеаризацију полуострва, али се уздржала од употребе потпуног привредног утицаја да би то постигла.

„Колапс или озбиљна дестабилизација Северне Кореје створили би огромне ризике по Пекинг: прилив избеглица, нуклеарну несигурност и могућу експанзију САД-а на север или утицај Јужнокорејске војске“, каже Чои.

„Ова забринутост надјачава незадовољство Пекинга нуклеарним програмом Пјонгјанга.“

Кад је Ким Џонг Ун дошао на власт 2011. године, убрзао је ракетни програм како би развејао било какву илузију кинеске контроле.

Чим је преузео дужност, изменио је устав да би прогласио Северну Кореју нуклеарном државом и покренуо низ детонација управо у тренутку док је Кина пролазила кроз властиту осетљиву транзицију вођства.

„Упркос свом његовом вођењу политике високог ризика, Ким Џонг Ил је генерално очувао основу хијерархијске потчињености кинеском дипломатском ритму“, каже Ли.

„Ким Џон Ун је, за разлику од њега, претворио тај календар у оружје.“

Пред инаугурацију Сија Ђинпинга као председника у марту 2013. године, Ким је извео трећу нуклеарну пробу.

Погубио је и стрица склоног реформама Џонга Сонга Тека, који је служио као изасланик за Кину.

У реакцији на то, Си Ђинпинг је подржао пооштравање санкција Уједињених нација.

Стао је уз јужнокорејског колегу зарекавши се истовремено да атомске амбиције Северне Кореје неће бити толерисане „ни под каквим условима“.

Русија нови савезник

Уз заклетог непријатеља Северне Кореје и најближег савезника у уједињеној опозицији, Ким је деловао као да ће се откачити од зависности од Пекинга.

Открио је да је Русија више него рада да му удовољи, иако је обнова њихових односа потрајала.

У априлу 2014. године, Кремљ је опростио 90 одсто од 11 милијарди долара севернокорејског дуга и две земље су потписале низ трговинских споразума.

А руска инвазија на Украјину привукла је Северну Кореју ближе него икад.

Док руски председник Владимир Путин жели оружје и људство, Киму је преко потребна економска помоћ, трговина и војна технологија.

САД процењују да је Ким продао више од милион минобацачких граната и ракета град Москви за употребу у Украјини, где је више од 2.300 севернокорејских војника погинуло борећи се за Русију, према истрази ББЦ-ја.

Њихов цветајући однос заинтересовао је Кину после потписивање пакта о узајамној одбрани у јуну 2024. године.

Северна Кореја остаје једини формални војни савезник Кине.

„Појачали су се напори Пекинга да учврсти односе са Пјонгјангом откако су Русија и Северна Кореја продубили везе 2024. године“, каже Патриша М. Ким, колидерка Пројекта процене Кине на Институту Брукингс.

„Кина не жели да је Москва замени на месту примарног стратешког партнера Северне Кореје.“

Офанзива шарма убацила је у вишу брзину у септембру, кад је Си Ђинпинг угостио и Кима и Путина током параде за Дан победе.

Аналитичари су истакли да се Ким нашао уз кинеског лидера током церемоније, што је хваљен и редак положај.

Изузетно видљива трговинска и дипломатска додворавања подразумевала су наставак саобраћања путничког воза и директних летова Ер Чајне, као и посете Пјонгјангу кинеског премијера Лија Ћијанга и министра спољних послова Ванга Јија.

Кинеска скорашња „прећутна подршка Кимовој новој нуклеарној доктрини“ показују њене промене у приступу комунистичком суседу, каже Ли.

„Ова промена је и те како видљива после сусрета Трампа и Сија Ђинпинга 14. и 15. маја, када је Пекинг упадљиво избрисао израз 'денуклеаризација' из званичних саопштења, потпуно се удаљивши од наратива Вашинтона“, рекао је он.

Посета Сија Ђинпинга је шлаг на торту овог умиљавања.

За Северну Кореју, постоје тактичке предности у глумљењу да је неосвојива, али нема разлога да потпуно пресече сламку спаса.

„На многе начине, Северна Кореја ће имати највише користи од овог стратешког троугла у повоју“, каже Ким.

„И Москва и Пекинг имају јаке интересе да задрже Пјонгјанг уз себе.“

У стварности, Ли каже да ће Пекинг открити да „није изгубио Пјонгјанг; само је изгубио монопол на њега.“

Додатно извештавање: Грејс Цои

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk